Gde su nestale zamišljene boje?!

Gledao sam pomalo zanesen,

gledao u pravcu juga, 

naravno slučajno, bila je jesen

po šoru se vukla venčanica duga.

Pogled jedan, nije se smeo iskrasti

beo joj veo sakrivao lice,

suza u oku je morala blistati.

Varoš k'o varoš, od jednih do drugih,

bilo je priča,

praznih, ružnih, čudnih,

sve sam to znao, ma prosto im sve,

jer nije mi žao, ničeg do nje. 

Srećna si bila, to su kazivali,

drugom te spremali,

od mene te skrivali,

prokleti bili, za drugog te udali

njemu te daše,

meni te ukrali.

Podari mi pogled,

jedan još, nek se iskrade,

da upamtim večno,

lepotu u tebi,

i napišem jednom,

kraj naše balade... 

Tih dana, pisao sam neku poeziju sećam se. Inspirisan ljubavlju koje je bilo u izobilju, oko mene. Gde god bih se okrenuo, naišao bih na neku malu slatku vešto čuvanu ljubavnu pričicu. O prolaznosti života nisam mnogo mislio. Kakva prolaznost? Živeo sam život obojen nekim svojim šarenim bojama, bilo ih je mnogo. Svaki novi dan ispunjavao sam nekim novim kratkotrajnim sitnicama koje su me činile srećnim, i bojile svojim lepim bojama moju sivu pesničku dušu. Budilo bi me jutro puno novih ideja i maštarija, dok bi me u krevet spremala noć koja je bila tu da sve to sa njom utone u mrak. Čudno je bilo gledati čoveka kako stoji u mestu, držeći u rukama garnizon snova koje je trebalo ispuniti. Međutim, ja sam to gledao iz nekog svog ugla, sa nekim svojim maštarsikm očima. Za mene to bila jedna stara stvar, i neka moja stara putanja koju sam forsirao od kad znam za sebe. Moja večita želja, moj zacrtani cilj, osamostaliti se i zavisiti samo od sebe i svoje sposobnosti. Bio sam siguran da sam taj cilj ispunio, da sam taj horizont savladao, i da me ništa sa tog puta ne može skrenuti.

Lagaću vas ako kažem da sam bio izbirljiv čovek po pitanju žena, nisam. Svaku devojku koju bih upoznao gledao bih drugačije, jer sve su one i bile drugačije. Toliko inspiracije znale su da probude u meni, izvlačile su iz mene one najdublje stihove i poeme. Svako svoje iskustvo sa njima, u meni je ostavljalo traga taman toliko da iz toga izvučem i zapišem što se zapisati može. Voleo sam, nisam voleo, voleo sam, nisam voleo... Voleo sam sve na njima, na svakoj sam znao ugledati nešto što me zaseni i ponese. Razmišljao sam, mnogo sam razmišljao o njima i u svakoj sam uspeo da pronađem i razlog zbog kog bih je ostavio... Šta mi je tada trebalo, dobro vino, svirci, gitara i pesma. Mnoštvo sitnih i jeftinih zadovoljstava koje mi je nudio grad obasjan svojim treptućim žutim fenjerima i noćnim životom. Nisam se štedeo, imao sam sve ono što mnogi mojih godina nisu. Sve što je prolazno u životu, sve sam to od života dobijao i uzimao to kao najvrednije zrno radosti. Taj mali tračak radosti, vodio me je putem, polomljene kaldrme i mokrog trotoara, od jedne do druge kafane. Darivao stihovima žene, uglavnom tuđe, pamtim. Slovima ispunjavao njihova srca, volele su to, čuvale su u sebi jedan mali delić emocija, i znale da osete moje reči, i moje stihove u pesmi.

Da, da napomenem, radio sam. Mada možda ne deluje tako, danju sam radio težak fizički posao, noću bih pisao, neki put pevao, plakao, i neretko radovao se sitnicama. Imao sam neki svoj sklop iscrpljujućeg fizičkog rada, i pisanje poezije o ljubavi, istini i laži, insipirisan mnoštvom tadašnjih gradskih priča i događaja. Možda zvuči pomalo čudno, pisati i raditi fizički posao, ja i danas mislim da je to bio jedini izbor za mene. Radeći svoj dnevni posao odmarao bih se psihički za noćno pisanje koje se često zorom završavalo. Godine su tako prolazile, i prošle su, od posla ostala mi je valjda neka reuma koju evo ni dan danas ne znam kako sam zaradio. Ne sećam se jednostavno, prolazilo je, radio sam, mada fizički umoran i prljav, glava bi mi uvek ostajala čista, bista i odmorna. Meni je to bilo najbitnije, jer sam sve mogao posvetiti lepoti pisanja, i stvaranja na papiru.

Ako se dobro sećam ta mala, imala je crnu, nešto dužu i ravnu kosu, viđao sam je nekad sa majkom kako prolazi sokakom. Išao sam za njom, tako se govorilo. Budila je nešto u meni, neke duboko skrivene emocije i osećanja, činila je da se osećam snažnije, otpornije, da ne kažem mlađe... Nikad joj doduše nisam prilazio, ali ne krijem da sam joj posvetio nekoliko lepih stihova. Ne, nije ih pročitala, valjda zbog toga što joj ih nikad nisam uručio. Bila je nekako, jedinstveno lepa, uživao sam samo stajati i gledati je, kako stoji na trgu i smeši se golubovima koji lete oko nje i čekaju da im baci koje zrno.

Stajala je, stajao sam, nikad joj nisam ni prišao, oni su dobili svoje zrno, a ja se za svoje valjda nisam ni potrudio. Godine ni vreme nisu umeli da stoje, valjda su samo proletele pored mene. Sretoh je sada, mlada je, smeši se kao onomad. Ima svoj dom, porodicu, i srećna je, govorila je, njena mladost u njima da leži. 

Osamostaliti se, ni dalje ne znam da li sam taj cilj ostvario, ili sam se nesvesno za život osamio. Sam, valjda samim tim i star, pitam se šta je ta prolaznost života... Ovog puta znam odgovor, jer sam se sa njim sam mimoišao. Ako je prolaznost života, baš kako sam shvatio, ja sam pored svog sam, samcat prošao...

Ma hajde, čuo sam to toliko puta, ne ponavljaj.

Znam, neće ih čitati i ne tiče me se zaista.

Ostavi me da sanjam, ne moraš ti baš sve da saznaš kad ne treba.

Kasno mi daješ savete, sve sam stavio na nju.

Odigrao sam tako, zar je sad toliko bitno zbog čega?

Krevet? Ne treba mi, navikao sam da sanjarim u hodu.

Ma, kakvo bežanje te spopada, odmičem i ne tapkam u mestu.

Trudim se da uspem, ja vidim tu napredak.

Možda je tebi to ništa, ali ja se i za to najmanje zrno čvrsto hvatam.

Možda samo toliko imam.

Hej, umukni kad ti kažem, stvarno me više ne zanimaš.

Sprečavaš me da radim jedino u čemu nešto vredim...

Šta ti znaš o trudu i radu, iznad svega, ti uopšte ni ne postojiš.

Ništa, baš ništa ti nikad nisi stvarno za mene uradio.

Pa to je moj život i delo, sve sam napisao i stvorio svojom sopstvenom zaslugom.

Pusti me, idi, ne bi trebao da se vraćaš ovamo.

Snaći ću se bez tebe, umem sam, prihvati to.

Nemoj, prestani nju da spominješ, nemaš ti veze sa njom.

Postoji, video sam je, i baš me briga kakvo je tvoje mišljenje. 

Ona je stvarna, ti si laž, znam te.

Ma trebao sam te ranije pustiti, takav si, sad ćeš sve lepo upropastiti.

Doći će obećala je, ne govori u njeno ime, nisi je upoznao ni video.

Baš se trudiš da me slomiš tvojom glupom istinom.

Evo, molim te da odeš, samo mi ona treba.

Ćuti o svemu, prešao si meru, tresem se.

Sve sam ti dozvolio, ali na nju ti nedam.

Zažto? Zašto mi braniš da sanjam, jedino tako stvarna je. 

Samo si trebao da lažeš da imam je, sve si uništio, kasno je.

Zatvori bar jednom te oči, zažmuri na prokletu istinu.

Idi sad, eto, još jednom si me porazio, valjda si sad žeđ ugasio.

Da, za mene si loš i najgori, ja sam te pročitao odmah.

Nisi mi pružio ništa do istine.

Hvala ti, baš si me lepo ubio i ponizio.

Ko si, da mi zabraniš da sanjam, i uzimaš te mrve ničega što imam? 

To prokletstvo što me izjeda, i jedino u čemu sam dobar.

Beše zora, ulični fenjeri još uvek su bacali žuto svetlo po trotoarima.Ustavši sa poda, tmurno jesenje jutro ga je probudilo, umornih očiju, tražio je nešto po sobi. Tažio je nešto mnogo važnije od gomile praznih listova kod kojih mu je pogled  (Dalje)

Zbogom školo, nisam te ni vol'o, lud sam bio što sam dolazio. Nekad je to neko zapisao, ne znam tačno kada i ko. Možda baš zato i ne znam, jer sam ovo pevao kada sam završio svoje školovanje. Ne znam zašto, ali mi zvuči nekako naški, onako baš, baš Vojvođanski. 

Obdanište, valjda se to tako zove, kažu da tu sve počinje. Stvarno nisam siguran jer, tamo sam odlazio veoma retko, nekoliko puta svega. Na pitanje zašto je to tako bilo, sada možda i ne bih znao da odgovorim. Međutim u to vreme sam stvarno imao debele razloge. Da, tačno je da mi je obdanište bilo na nekih pedesetak metara od kuće, ali je za mene taj put bio dug kao Zrenjanski put. Prvi dan u obdaništu nije bio tako strašan. Nakon što me je majka dovela, uz par suza nije mi bilo tako teško da se pomirim sa tim da ću tog dana prepodne provesti tu. Međutim, problem nastaje sutra, preksutra i tih sledećih nekoliko dana. Na pitanje "Kako se vaše dete uklopilo u obdaništu?" mnogim roditeljima uobičajen odgovor bio bi "Pa prvi dan je bio malo teži, sutra je već bilo lako". U mom slučaju stvari su bile malo drugačije. Zašto? Jednostavno je, drugi dan kada sam bio probuđen uz reči "Hajde, da te mama spremi za zabavište", ostao sam zatečen u čuđenju. Sećam se kao da je juče bilo, mislio sam "Ma daj bre, da li ja sanjam ili opet moram u onu prokletinju?!". Naravno, to nije bio san. Tu počinje pakao.

Činjenica da ću svakog dana morati odlaziti tamo, tačnije dolaziti ovamo (jer sam to uglavnom mislio u vreme kada sam sedeo tamo i glumio da volim da se igram sa ostalom decom) me je naprosto užasavala. Što se igre tiče bio sam samotnjak, voleo sam svoje igračke, maštu, mir i tišinu. To je za mene bila igra. Mogao sam biti sve što poželim, kad sam imao traktor, bio sam traktorista po sobnom tepihu. Ako su bili roboti, lako bih se pretvarao da sam moćni rendžer. Autići, sitne figurice, ma sve i svašta, od igle do lokomotive. Naravno u zabavištu je sve to bivalo drugačije. Igračke su se dobijale po zasluzi, milion i jedan uslov. Sećam se koliko sam hteo jedan crveni avion, onako poveći. Za mene, tada to je bilo gotovo nemoguća misija, jer ko je prvi završio sa pisanjem, taj je prvi birao igračku. Da, i to pisanje, ono mi je posebno predstavljalo problem. Konkretno, radilo se o linijama, kosim, pravim, krivim... Meni, su sve uglavnom bile krive poput Bečejskog puta. Zbog toga sam uglavnom među zadnjima predavao rad. Jedna od stvari koja me je u tom groznom mestu užasno nervirala, bila je korupcija. Hah, naravno, tada nisam imao pojma da se to tako zove. Elem, dete je kažu lako prevariti, ali ja sam tada stvarno primetio da tu nešto gadno ne valja. Naime radilo se o jednoj devojčici, čija je majka imala veliki uticaj na vaspitačice tog obdaništa. Njoj se uvek sve pomagalo, i sve je prva završavala. Nisam ja onda znao da se pobunim tu, pa nisam ni pominjao. Međutim kada dete sa pet, šest godina to primeti, to zaista nije bilo zanemarljivo. Ne bih da imenujem vaspitačicu. Mada sam siguran da njoj to ne bi smetalo jer je ona pokojna već duže vreme. Ali možete je videti na slikama, bila je to jedna krupna, tačnije ogromna žena sa kovrdžavim uvojcima i ... Auu ipak ne bih mogao ni da vam je sa slike pokažem, jer nisam stigao do slikanja. Tada sam ja već bio izvan cele te priče, u svom dvorištu sa svojim mozgom i svojim igračkama. I dan danas se sa društvom slatko nasmejem dok gledamo te slike, jer svi su oni tu, a mene naravno nema. To sa zabavištem, koliko je tačno trajalo ne znam zaista. Sve u svemu došao sam do te tačke, da sam se pravio bolestan, umoran, smrznut i slično. Sve, samo da ostanem kući taj dan. Jednom sam se ukočio pokušavajući da simuliram smrt, ali tako mali jednostavno nisam znao da mrtav covek ne sedi ukočen, sa ispravljenim leđima i vratom. Bio sam provaljen. Što bi rekli "Busted". Bilo je tu svega, pred sam kraj me je već i starija sestra vodila, i ostajala samnom nekoliko sati, da ne bih pokušao da bežim. Ma samo dno, verujte mi na reč. 

Napokon posle nekog vremena (za mene veoma dugog vremena), moji roditelji donose odluku. "Neka ga", rekao je moj otac, "nek sedi kući i nek se igra, nek odrasta kroz igru, sve što se tamo uči naučiće ovde sa nama". Majka se naravno složila jer ni ona nije mogla više da gleda svoje dete kako se pati sa onim rospijama tamo... Istina, sve je to tada bilo malo drugačije izrečeno, nešto bliže rodbine me se verovatno tada i odreklo, ali hej, koga je bilo briga?! Mene sigurno nije bilo.

Na pitanje šta sam postigao time što nisam išao u obdanište, mogu da kažem ništa posebno. Na pitanje šta sam izgubio time što nisam išao u obdanište, mogu da kažem apsolutno ništa. Na sva ostala pitanja koja su bila postavljena meni na pedagogškom testu pred polazak u prvi razred osnovne škole, odgovorio sam i više nego dovoljno dobro i tačno. Što dokazuje da tada obdanište nije bilo obavezno. Mada nisam pohađao, znam da su tamo deca koja su išla imala jedno lepo i normalno detinjstvo, kroz igru nešto su i naučili. Nas su učili da budemo deca što duže jer je detinjstvo samo jedno, i morate priznati da ste i vi neki put poželeli da samo jedan dan opet budete dete. 

U današnje vreme, dete ne može ostati dete, jer u predškolsku ustanovu mora da ide. Zorom, pre prvih petlova skoro. Da bi se tamo susretali prvi put sa engleskim jezikom, deca koja ni srpski ne znaju da pričaju još kako treba. Osnovna škola, prvih nekoliko razreda, umesto ocena, deca dobijaju cvetiće, zvezdice, pluseve i minuse. Gde je tu logika, neki redosled, gde su nestale ocene? Brdo informacija, za njihove male bezbrižne glave, u kojima još uvek caruje želja za igrom. Toliko stvari koje bi smo voleli da naša deca nikada ne saznaju, da se nikad s njima ne sretnu. Istina je, ne možemo da sprečimo našu decu da osete ovaj težak život, i prepreke koje ih čekaju. Ne moramo im zbog toga, na njihova mala leđa sav taj teret sručiti pre vremena.

Podstaknut pričama ljudi iz mesta u kom živim, o trenutnom obrazovnom nivou u našim predškolskim ustanovama, bio sam inspirisan da napišem ovaj članak. Apelujem na odgovorne, da ne traže nemoguće od naše dece. Svojim tokom i prirodnim putem, deca će sama odrasti. Sve u svoje vreme.  

-Misliš, zatvorenih očiju, toliko siguran i izolovan od stvarnosti,

 od realnosti surovog sveta, ne čuješ korake, ali čućeš jer po sobi neko šeta.

-Nisi ni malo izolovan, i ti zidovi za koje si mislio da te čuvaju i štite od njih,

 oni te lažu, izgledaju ogromno a prodaće te za sitno, pre svih.

-Pogledaj oko sebe, ne dozvoli da te taj mrak zavara, nije samo tama.

  već i oni u tami, ima ih više, i protiv tebe se kuje zavera

- Ti ne vidiš sva ta lica, ali to ne znači da ih nema,

 slušaj, čućeš tu groznu tišinu koja drema.

- Neće te oni poštedeti, ne prave izuzetke,

pazi, ovakvi snovi nemaju srećne završetke... 

Oni su tu, gledaju te i čekaju, 

Tren je dovoljan da te zgrabe,

blizu su, škrbuću zubima,ne okreći se,

pogled ne sme da ti se iskrade.

Malo nepažnje i nema te,

iz ćoškova vrebaju nakaze,

pazi se, tu su da te iskasape oštrim kandžama,

da te rascepe i unakaze.

Pazi se, čuješ li? Oni se hrane tvojim slabostima,

neće otići nigde, dok te ne izlude,

i glavu ti napune gadostima.

Ne znaju oni za milost! Pa ti si zaista naivan,

beži! Čuješ li? Budi se!

To đavo na tebe reži... 

Po tebe je došlo, karta je u jednom pravcu. Seti se pre no što se probudiš, da posle svega, opet ćeš morati da zaspiš. Znaš, jednom će te sustići, niko večno nije bežao. Ne trudi se previše, da ispraviš za jedan dan sve što si učinio i rekao. Nemoguće je, znaš to. Potrudi se, da večeras dođeš na vreme. Olakšaj mu posao.   

Odlučnost, hmm. Odlika svakog pravog muškarca, koji uvek zna šta će sa sobom i šta želi od života...

Ne znam zašto sam ovaj blog počeo na način koji sam to uradio, ali jesam, i nazad se ne vraćam! Mislim da je i to jedna odlika koja bi trebala da krasi "pravog" muškarca. Da ne dužim mnogo, ako je odlučnost znak da ste pravi muškarac, mislim da sam u svemu tome zalutao. O čemu se radi? O donošenju odluke, treba da donesem odluku koja će mi uništiti život. Čekajte, jesam li rekao "Uništiti"? Ma naravno da nisam to hteo da kažem ,mislio sam na odluku koja će mi promeniti život, na bolje naravno... Gde sam ono stao...? A da, odluka. U principu ovo se ne bi trebalo zvati "odluka", više kao "vreme za to". Hej, pa znam o čemu pričam. Kada vidite da nekog vode pred oltar, sa pištoljem na njegovom potiljku, zapitate se gde li je tu odluka... Bravo, pogodili ste, rešio sam da stanem na ludi kamen, samo što još nisam doneo odluku... 

Ona, moja bolja i lepša polovina. Kada je reč o njoj, jednostavno ne umem da se izrazim dovoljno dobro da bih je opisao. Ona je nešto savršeno, nešto idealno, nešto zaista posebno. Za razliku od mene ona je veoma odlučna u svojim namerama, sigurna u sebe, zna šta hoće... Po malopređašnjem kriterijumu ona bi mogla biti "pravi muškarac". Ne, ne, ne, nemojte pogrešno da to protumačite, neću da se dovodi u pitanje njena ženstvenost. Ona je veoma ženstvena, kakvu ona kožu ima, svako bi joj pozavideo. Nema te pomade niti kremice koje bi vam pomogle da imate kožu nežnu kakvu ona ima. Lice, da ne govorim o tome, neverovatno idealan spoj njenih crta lica i prelepih očiju... Ehh sad, te oči. Mogao bih toliko pisati o njima ovde, ali ostaviću to za neku drugu priliku. Hmm šta bih vam još mogao reći o njoj? Verovatno, dosta nekih stvari, ne znam ni ja sad, ima tu milion nekih sitnica. Ahh da kad smo već kod sitnica, ona se ne zamajava sa sitnim stvarima, niti se hvata za te sitne stvari. Zapravo ona uopšte ne obraća pažnju na te sitne stvari, pa ih gotovo nikad ne uzima u usta, stvarno. Au, perverznjaci, nisam na to mislio. Mislio sam na one sitne greškice, kojima smo mi muškarci toliko skloni. Ne, ona to prašta, zaboravlja, ostavlja iza sebe. Verujem da se i vi sada pitate da li sam ja to zaslužio? Pa ako uzmemo u obzir sve ono što smo zajedno prošli i moju žrtvu u svemu tome. Koliko sam se ja samo davao za nas i ... U redu, dosta je, neću više o tome. Zašto bih toliko pričao o tim nebitnim stvarima. Moje zasluge u našoj vezi su neosporive, ali kao što rekoh,  neću više o tome. Moja bolja polovina, inače neću više koristiti taj naziv za nju. Stvarno nije teško biti bolja ili lepša polovina od mene... Ne, ali ona nije samo prosek, već nešto mnogo iznad proseka zaista, nego vi niste dobro razumeli. Zbog svega toga gore navedenog, verujem da vam je jasno koliko sam zaljubljen u nju. Ako je to već tako, sigurno se pitate čemu tolika frka oko te odluke, koju ja treba da donesem? Ima tu nekih razloga.

Dakle, da nastavim gde sam stao, ipak treba ovu dramu pojasniti i završiti. Zaboga, jesam li ja ovo upravo nazvao dramom?! O bože, mislim da dramu svakako neću izbeći kad ovaj tekst ugleda svetlost dana. A šta ako ga objavim noću? Hmm, svejedno će se čitati i danju, ona će ga jednom svakako pročitati. Gotov sam, ne mogu se sada izvući. Kako ću sve to da objansim, šta da joj kažem, njoj i svima onima koji će zinuti na mene zbog ovoga? Plašio sam se da ne dođe do ovoga, a znao sam da će doći. Pobogu, koliki sam baksuz, među prvima će ovo da pročita. Uslediće onaj kameni pogled, propraćen rečima "šta li si mislio kada si sve to pisao, zar me gledaš samo kao obavezu, šta sam ti ja zapravo?". Uporno sam sebi rupu kopam, i sad kao najgori kreten uskačem u nju. Gde je sad izlaz, ja ga ne vidim... Gotovo je, dižem ruke....

Ehh pa da, u predhodnom pasusu, lako ste mogli zapaziti jedan oblik panike, to je ono što mene muči. Znao bih sada upotrebiti nekoliko adekvatnih izraza za tu moju boljku, ali ne želim psovke u ovom članku. E sad, kako to pobediti, kako da prestanem da se ježim kad vidim venčanicu, mladoženju i onaj svatovski red za njima, Bože, mislim da taj red stvarno nema kraj. Neki put se osećam da bih radije bio prvi u redu za vrata pakla, nego zadnji u redu svatovske konjice. Da, da, znam da ovo deluje nenormalno. Možda i jeste nenormalno, imati pored sebe nekog dugi niz godina, videti savršenstvo u njemu, osetiti ljubav koja vam se pruža iz dana u dan... Pored svega toga, i dalje neodlučan. Zašto? I ja se pitam, ako vi znate odgovor, znam i ja... I sad, čemu sad sav ovaj tekst, blog, ovaj članak? Vreme, vreme je odgovor, pišem o svemu ovome, ne prolazi problem koji me prati. Nego, vreme, ono stvarno prolazi.

Pamtim, pričali su i pisali, svako je govorio neke svoje neizrečene reči do tada. Bezbroj svakodnevnih dešavanja, situacija, zgoda i nezgoda. Pisci, političari, inspektori, doktori, veliki i mali umovi pa i obični gradski prolaznici, svako je imao po nešto da kaže. Ideje, dobre i loše, milion raznoraznih sugestija i predloga, na svakom ćošku hrpa različitih a opet ujedinjenih misli i stavova. Svako od njih kao da je uvek znao o čemu pisati, toliko zanimljivi životi, što privatno, što poslovno. Svaki novi dan budio se sa odličnom osnovom za novu priču, za novi doživljaj iz njihovih velikih i zamršenih života... Pravo na slobodu izražavanja, pisanja, niko im nije mogao uzeti. Stoga je njihova bezgranična ljubav prema pisanju uzela maha.

Živelo se tada. Sećam se, sasvim solidno. Ne računajući par nekih nedovršenih ratova i po koji neopravdan genocid iz istih tih ratova, moglo bi se reći da je opet zavladao mir. Posleratno stanje puno ljudi, zanesenih i usijanih glava obuzetih zadovoljstvom i srećom jer nisu među onima koji su iz svega toga izašli obezglavljeni. Svi veliki povratnici iz tih ratova, pamtili su događaje, pamtili su one sa kojima su se preko nišana gledali. Pokušavajući da preko brda ili doline skinu po koju glavu i tako sačuvaju svoju na ramenima. Zapamtili su te sa druge strane, ne videvši im poglede ni likove, bolje nego one koji su ih do tog mesta doveli. Naravno, svako ko je preživeo i vratio se kući, gologlav kao veliki pobednik, imao je šta da ispriča i napiše. Mada je malo ko znao razlog zbog kog su se tu i našli, mnogo njih je znalo da kaže kako je to sve tamo trebalo da bude, šta je bilo ispravno a šta pogrešno. Naravno, da bi kritičari imali šta da kritikuju, neko je morao priču da prepričava... Izgradio se sistem, gologlavi veliki ratni povratnici bili su tu da nam ispričaju svoje priče, mudri i iskusni kritičari da to sve kritikuju i ispravljaju. Narod je bio tu da sve to sažvaće i proguta, da bi kasnije sve to sručio u lice svojoj deci, naslednicima.

Sada već gotovo savršeno formiran krug, potpuno se uklopio u geometriju skupova raznih organizacija, čije poteze diktira neko za koga je cela ta priča samo politika i posao. Da bi nastala opšta katastrofa, i da bi se narodu isprao mozak u potpunosti, nije puno falilo. Naivno, masa ljudi proždirala bi sve otpadke koji bi im uredno bili servirani od strane nekolicine lažnih patriota koji su se nažalost tada nešto pitali. Veliki broj do tada potpuno nevinih i nedužnih ljudi uprljao je svoje ruke u korist tuđe teško objašnjive ideologije. Nakon povratka, tada već drugačiji, psihički iznemogli ljudi, bili su previše srećni što su živi da bi uperili prstom u one koji su zaista krivi. Najjednostavnije rešenje je često i najbolje, davno rečena i od tada poprilično izopačena rečenica. Ovi ljudi, čvrsto su se držali toga. Najjednostavnije je bilo ispružiti ruku u pravcu zemlje protiv koje se ratovalo i reći "Sve su to oni izazvali", to su i činili. Da bi krug nastavio da se vrti, da bi sve nastavilo da ide tim tokom, takav stav i takvo mišljenje moralo je da živi i teče kroz generacije.

 Pisalo se, pričalo i prepričavalo. Svim silama, očevi, stričevi, njihovi očevi, kultura, mediji, prosvetari... Od političara i raznih velikih državnika do malih uličnih trgovaca i običnih prolaznika. Svako od njih uticao je da dođe do proširenja tog odvratnog i providnog kruga mržnje. Mnoštvo različitih načina da se mladi informišu o prošlosti, o istoriji našeg naroda, o svakom ratu koji smo vodili. Pod utiskom savremenog društva, silnih i zlih čovekomrzaca oko sebe, mladi nastavljaju da šire krug prokletstva svojim prisustvom u njemu...

Citat:

Naš napredak je neosporiv, mladi naraštaj svoje talente nadograđuje obrazovanjem. Deca koja brzo uče imaju ogroman potencijal da svojim shvatanjima podpomognu savremenizaciji njihove, odnosno naše zemlje...

Pored ovog lepog citata u predhodnom pasusu, postoje neke stvari koje deca nisu savladala jer nema ko da im to kaže. 

 Kako noćas ja da spijem, kad mi dijete sa mnom nije

 da li noćas zvijezde gledaš, prije nego mi snu se predaš 

 mirno snivaj tu je mati, da te mazi dok ne zaspiš

Baš u vreme kada su svi oko mene težili ka nečemu, kada su svi oko mene stvarali nešto, u meni se rađao crv sumnje da će moja budućnost ostati samo pojam. Godine nisu bile na mojoj strani. Činilo mi se kao da je vreme premotano, i da je deo u kome shvatam ovu zavrzlamu zvanu život zapravo samo izgrebana traka koju ne može očitati... U godinama kada čovek ili stiče ili propada, sa željom da sebi i njoj pružim nešto više, nisam umeo pronaći pravi način za bilo kakav napredak. Ona, svojim bistrim i nevinim pogledom izgledala je kao da vapi za bilo kakvim rečima utehe za nju, za nas. Šta sam joj mogao reći? Siguran sam da je postojalo mnogo reči tada, kojih se ja ni u ludilu nisam mogao setiti.

Kako bih joj tada mogao objasniti sve, sve svoje strahove, sve nedostatke za koje se život pobrinuo da postoje? Sve one lepe stvari koje život može da pruži, sa mnom bi propustila, sav lukusz i raskoš za čim žude devojke njenih godina. Toliko toga život je meni uskratio, nemam snage da bilo šta ja uskratim njoj.

Kakav bi život mogao biti ratniku, koji i za najmanje mrve pobede mora proliti reke krvi i znoja? U meni nema ratničke krvi, ja ne vidim sebe u tom svetu, bar ne na jedan takav način. Kako to objasniti zaljubljenim očima koje u mene gledaju kao u savršenstvo? Kako a da ne ostavim njeno srce slomljeno i zgaženo...  

Malo je reči, no bezbroj je misli, i što manje pričam više me tišti, što svesno gubim je. Nema tu izbora, niti drugog puta, tu sam da gubim, pišem i lutam.

Pričati, ili pisati o tome šta je i koliko ispravno ili pogrešno, bilo bi nezahvalno ako osoba koja se time bavi zapravo nije kompetentna da o tome govori, niti se time bavi. Zvuči komplikovano, zamršeno, nepovezano i mozda pomalo neshvatljivo. Zapitajmo se za početak, šta predstavljaju pomenuti izrazi? Nekoliko reči koje bi trebale da objasne značenje prethodne rečenice ili reči u njoj?! Teoretski da, ali praktično to su reči koje će vas verovatno dodatno zadržati, a da vam pritom ne daju apsolutno nikakvo potrebno objašnjenje, a to nije ono što želimo. Izrazi "ispravno" i "pogrešno" su izrazi koje ja u ovom slučaju ne mogu iskoristiti, jer mi njihova definicija još uvek nije u potpunosti poznata. Poenta svakog teksta jeste, da se on razume, da se iz njega izvuče neka pouka, neka poruka, na kraju krajeva opet neka poenta cele priče autora. Ta poenta bi mogla biti baš ta suština koju autor pokušava da naglasi.

Pisac gleda očima sličnim milijarde drugih očiju, oseti dušom očima neuočljivom (baš kao i svaka druga duša), on razmišlja glavom, naizgled istom kao kod svakog drugog ljudskog bića. On svojim očima vidi stvari koje mnogi drugi ne mogu ni zamisliti svojom glavom, dok u njegovoj žive skupocene ideje koje se nikada neće prodati. Njegova duša nije kao druge, ona se može videti okom, zaviri u njegovo delo i čitaćeš njegovu dušu. Autor ne mora zvanično i javno postati "pisac" da bi pisao, piše o stvarima onako kako ih on oseti i vidi, izražava se tako da kroz par reči dosegne suštinu a kad želi ume da zbuni i najobrazovanijeg, dakle pisac je.

Recimo da postoji zakon koji će piscu (čoveku koji piše šta oseti i vidi) napraviti listu zabranjenih reči. Reči koje će se svesti pod "neadekvatne", odnosno reči koje nisu pravilno odabrane za oblik pisanja kakvom se pisac okrenuo. U tom slučaju iz njega se izvlači njegova specifičnost i njegovo lično viđenje stvari. Pravi pisac (izraz "pravi" i dalje je relevantna stvar i i veoma diskutabilan izraz pa ću je i ovog puta izbaciti iz rečenice), pisac je sam po sebi nepročitana knjiga, čiji je sadržaj dostupan svima i može lako doći u ruke čak i najgorih ovovremenskih nakaza i drugih... Ograničiti pisca, oduzeti mu pravo na izražavanje (jer to jeste to), bilo bi isto što i njegovom delu birati čitaoca.

Pisac je slobodan, dok slobodno piše, živi dok ima o čemu, postoji dok čitaju njegova dela, ona su večna al' vremenom blede.