Fudbal, lep muški sport koji je u mom domu još uvek izuzetno poštovan. Čak i pored činjenice da polako počinje da gubi svoj smisao i prelazi na žalost u kategoriju borilačkih sportova...
Da, gledao sam i utakmicu, naravno... Na neki način, obe reprezentacije došle su do svoja tri boda u gostima, prema tome je sam ishod na obim utakmicama isti, samo eto... Način je drugačiji, jer ipak jedno je nešto dobiti, a drugo je nešto zaraditi.
Bravo za naše momke, dokazali su da im ne treba "dodeliti" njihova tri boda, oni to mogu i sami na terenu da izbore.
Pričati, ili pisati o tome šta je i koliko ispravno ili pogrešno, bilo bi nezahvalno ako osoba koja se time bavi zapravo nije kompetentna da o tome govori, niti se time bavi. Zvuči komplikovano, zamršeno, nepovezano i mozda pomalo neshvatljivo. Zapitajmo se za početak, šta predstavljaju pomenuti izrazi? Nekoliko reči koje bi trebale da objasne značenje prethodne rečenice ili reči u njoj?! Teoretski da, ali praktično to su reči koje će vas verovatno dodatno zadržati, a da vam pritom ne daju apsolutno nikakvo potrebno objašnjenje, a to nije ono što želimo. Izrazi "ispravno" i "pogrešno" su izrazi koje ja u ovom slučaju ne mogu iskoristiti, jer mi njihova definicija još uvek nije u potpunosti poznata. Poenta svakog teksta jeste, da se on razume, da se iz njega izvuče neka pouka, neka poruka, na kraju krajeva opet neka poenta cele priče autora. Ta poenta bi mogla biti baš ta suština koju autor pokušava da naglasi.
Pisac gleda očima sličnim milijarde drugih očiju, oseti dušom očima neuočljivom (baš kao i svaka druga duša), on razmišlja glavom, naizgled istom kao kod svakog drugog ljudskog bića. On svojim očima vidi stvari koje mnogi drugi ne mogu ni zamisliti svojom glavom, dok u njegovoj žive skupocene ideje koje se nikada neće prodati. Njegova duša nije kao druge, ona se može videti okom, zaviri u njegovo delo i čitaćeš njegovu dušu. Autor ne mora zvanično i javno postati "pisac" da bi pisao, piše o stvarima onako kako ih on oseti i vidi, izražava se tako da kroz par reči dosegne suštinu a kad želi ume da zbuni i najobrazovanijeg, dakle pisac je.
Recimo da postoji zakon koji će piscu (čoveku koji piše šta oseti i vidi) napraviti listu zabranjenih reči. Reči koje će se svesti pod "neadekvatne", odnosno reči koje nisu pravilno odabrane za oblik pisanja kakvom se pisac okrenuo. U tom slučaju iz njega se izvlači njegova specifičnost i njegovo lično viđenje stvari. Pravi pisac (izraz "pravi" i dalje je relevantna stvar i i veoma diskutabilan izraz pa ću je i ovog puta izbaciti iz rečenice), pisac je sam po sebi nepročitana knjiga, čiji je sadržaj dostupan svima i može lako doći u ruke čak i najgorih ovovremenskih nakaza i drugih... Ograničiti pisca, oduzeti mu pravo na izražavanje (jer to jeste to), bilo bi isto što i njegovom delu birati čitaoca.
Pisac je slobodan, dok slobodno piše, živi dok ima o čemu, postoji dok čitaju njegova dela, ona su večna al' vremenom blede.
