Gde su nestale zamišljene boje?!

Okovan beznađem ubeđujem sebe,

da vredi se ipak nadati

živim zbog nas i grešim zbog nas

i tvrdim da vredi stradati,

stajati, padati, ustati, otići

sve nazvati tugom pa hrabro se podići,

šta smo sve prošli da sebe ne podsećam

i ćutim o tome kako se osećam 

Vrhovni sud

Poroti ostavih na čast ideje

snove i stvarnost, a život, a smrt

odluku njima prepustih eto

no vrhovnom sudu ja idem na sud

Ljudi su znam ih, a crni, a beli

pa bejahu sami vazda i grešni

presudiše meni kako su hteli

no vrhovnom sudu ne pođoše sretni

Isto nas čeka, isti nam sudi

časne i sramne, a lepe, a ružne

vaš autoritet skončava s vama

na vrhovnom sudu razdužuju dužne

Za korakom mojim, od blata je trag

vaši se ne vide od svile i zlata

gde zgazite prag, porota ja sam

na vrhovnom sudu kad otvorim vrata

Ovog devetog jutra ne želim sebi priuštiti kafu, niti bilo kakav drugi vid kratkog zadovoljstva. Sinoć sam joj napisao stihove I ponovo sam je razočarao. Ne želim buku u sobi, ne želim nikoga videti, niti razgovarati. Učinio sam sebi najveće zlo, počinio sam zločin nad sobom. Ugasio sam najsvetliju zvezdu svog univerzuma. Očajnički se trudila da me dovede do pravog puta, da me izvuče iz zamišljenog sveta u mojoj glavi, baš kao I svaka zvezda vodilja bila je jedina I ostaće neponovljiva.

Prošlu noć oka nisam trenuo. Preispitivao sam sebe o svemu što se dogodilo u poslednjih devet dana. Imam osećaj da sam dobar deo svega prespavao, I voleo bih da je bilo tako, ali na žalost nije. Nije to bio san, odrastao sam čovek I vreme je da snosim odgovornost za svoje postupke. Voleo bih da je I ona sada tu da me čuje, siguran sam da bi se slatko nasmejala I rekla mi “E ludače”, voleo sam to da čujem. Volela me je znam, volela je sve u vezi sa mnom, umela je da me miluje po kosi, da me ljubi po vratu, da pokaže nežnost I osećanje… Volela me je do zadnjeg dana, volela je ono što sam bio, ali ne I ono u šta sam se pretvorio… Tu noć pre tačno devet dana, započeli smo razgovor, pale su neke teške reči I postavila mi je težak uslov…

Nisam umeo da se kontrolišem. Ne, nisam ni želeo,  nisam više mogao da trpim njeno odbacivanje svega što sam radio godinama, nazivala me je bolesnikom i promašajem, šta sam mogao uraditi? Recite mi?! Bio sam ponižen. Govorila je kako je boli moj neuspeh, kako ću večito ostati samo jedno bedno slovo u enciklopediji života. Zar ceo moj život I moje delo nije vredno jedne proklete reči?! Počela je da šuta stvari po stanu, I pretila mi je odlaskom ukoliko se ne otarasim svih svojih neizdatih knjiga I neproslavljenih dela I romana. Nazvala me je svojom najvećom greškom, nazvala me je svojim razočarenjem…

Najlepše godine svog života proveo sam uz nju, najlepše poglavlje u mojoj knjizi pripada njoj, najosećajnije strofe sastavio sam inspirisan njome. Pogođen rečima jedine svelte tačke koju sam imao, nisam umeo da se obuzdam. Osetio sam snažan bol u potiljku, i baš poput oštre  strele u mojoj glavi, osetio sam hladnu I oštru misao. Istog trena sam  poput zveri skočio na nju, bez trunke oklevanja uhvatio je za vrat I duboko izdahnuo… hhhhhh

 Zadnju tvoju želju činim kako treba,

 Želim da ti dođem čistiji od neba   

 opet da te vidim, činim šta si htela

 opraštam se svoga I dela I tela.  

Dan VIII

 za svako novo jutro, po jedno staro volim te,

 ne treba nam prošlost za put u novo proleće,

 sve se gubi, odlazi, a mi ćemo tu ostati,

 svi naši porazi, pobede će postati …

Ovo je očajno, osećam se kao gluvonemi umetnik, dok pokušava načiniti nešto lepo, svojim propalim umećem. Znam da me čuješ, slušaš me I smeješ se. Hajde pojavi se, obij mi o glavu I ovo moje delo! Ne moraš se više pretvarati. Tako je! Znam da si mrzela sve što sam napisao I da si se potajno podsmevala kad god bi me emocije obuzele. Znam da si svaku moju suzu obožavala. Jedina umetnost koju si primećivala kod mene. Bila si uvek tu da me osudiš kad pokušam nešto novo, sopstvenim rukama si me davila u reci loših ideja. Odbacivala si sve što je nečemu vredelo, a mene ostavljala da od svega lošeg izaberem najgore i eto izabrao sam, ti si htela tako. Nisam ljut, samo ne mogu da kontrolišem svoj glas, ne umem više da biram reči, niti moram! Sada nisi tu I ne moram da pazim da te ne povredim. Već je učinjeno šta je učinjeno, I ne mogu da vratim ovih osam dana. Uostalom, nije do mene, dao sam ti sve što sam mogao, iscrpila si emotivno biće iz mene, bacila ga na pod I gazila mu po grudima. Bila si moja inspiracija, moje sve. Bila si žica na mojoj gitari stihova, bila si moja nota, moja ushićenost I moje savršenstvo. Bila si moj nemir I moja tišina. 

Dan VII

Otvaram oči ovog sedmog dana u beznađu, i tako otvorenih očiju osećam se potpuno slep, I nesposoban da ugledam spas iz svega ovoga. Toliko stvari više ovim očima ne umem da vidim, toliko toga dotičem ali ne osećam pod prstima. Ti, ti si nešto drugo, vidim te gde god da pogledam, a opet te nikad ne mogu dodirnuti, a sve vreme osetim da si tu pored mene. Ne mogu više da gledam u ovaj nameštaj na kom sam gledao, I ljubio tebe, ne mogu više da podnesem ni ovu nebo plavu boju zidova, koja me podseća na tvoje oči. Ne želim da me više gledaju, kritikuju i optužuju za ono. NIsam želeo tako da ispadne, nisam, proklet bio. Prestani da me gledaš tim pogledom, ubij me na bilo koji drugi način samo nemoj tako. Izađi iz mog ormana, znam da si tu vidim te svako veče kako se kriješ I gledaš me ispod oka dok ne zaspim! Primoran sam da živim, moram da idem dalje sam, ne želim, ali to je ono što moram učiniti!!! Izvini što te na ovaj način isterujem odavde, ali shvatio sam. Dokle god je svih ovih stvari koji me na tebe sećaju neću moći da te zaboravim. Razbiću vrata od ormana, na sitne delove ću ga izlomiti, na krevet staviti tvoju garderobu iz njega I sve to zajedno spaliti. Zidove nek crni dim oboji, jer crno me očekuje. Znam, I ne žalim, samo me pusti da pokušam, molim te.

Dan VI

Osvanulo je još jedno jutro bez tebe, šesto jutro koje bezuspešno pokušava da se promoli između mojih spuštenih zavesa. Ne može Sunce razmaći ovu tamu, ne može ono obećati novi početak, ne dok me sve podseća na tebe. Šta je jedna šoljica gorke kafe, toliko smo ih mnogo popili rame uz rame, a sada me ovako samog njena gorčina ubija. Mislim da nikada nije bila ovoliko gorka, nemam tebe da mi poljupcima oteraš tu gorčinu. Fale mi tvoji pogledi i osmeh  na tvom prelepom licu, koji mi toliko toga lepog obećava dok oslikva tvoju sreću uz mene. Sve me danas užasno podseća na tebe, svaki kutak našeg stana priča neku lepu priču o nama. Kako da opstanem između ovih hladnih zidova, koji me svim silama vuku na dno. Osećam se kao da tonem u tepih, baš kao da tonem, davim se I nestajem. Ne umem da isplivam iz ovoga, nisam siguran ni da to uopšte sada želim. Neću da budem više tu, niko I ništa, ne čovek već samo stvar, među gomilom stvari koji me ubijaju stvarajući mi samo sliku o tebi. Samo prokleto sećanje, koje me iz dana u dan, iz sata u sat sve više pokopava. Mrzim ih, mrzim sve po kući što me seća na tebe. Mrzim sve što me vuče ka tebi i bez bilo kakve nade da ću ti zaista nekad opet prići polako izluđuje…

Dan IV

Prošlo je nešto vremena, video sam te bar stotinu puta. Video, ali nijednom dodirnuo niti osetio. Osećam prazninu u svojoj glavi, osećam prazninu u svojim redovima, ne umem da pišem već neko vreme I to me lagano dovodi do ivice ludila. Ne mogu da pišem o lepim stvarima, jer kad se suočim sa istinom šta mi je lepo ostalo. To što te vidim gde god da pogledam a ne mogu te dotaći samo je naizgled lepo ali nije stvarno. To me ubija spontano ali  sigurno.

Dan III

Neće te od mene sakriti, neću im pružiti takvo zadovoljstvo. Tu su oni, znam ih, kriju te od mojih pogleda. Otkriva ih njihovo licemerje i prosjačenje tračka moje pažnje i vremena. Bili su  tu i ranije, zavlačili se po ćoškovima sobe, sakrivali ispod kreveta i stola. Ništa me neće sprečiti da te pronađem. Razbiću sve po sobi, prevrnuću orman i krevet ako treba. Neće mi te krvnici oteti, uzeli su mi dovoljno da bih im i tebe prepustio! Srušiću celu sobu, sve naopačke da okrenem, razbiću ove čaše jer bez tebe nema ko da iz njih nešto popije. Pogasiću svetla, i onda u mraku te lakše pronaći, baš kao i pre u mraku ti ruku dotaći. Napokon ljubavi vidim te, oči ti ponovo sjaje...

Dan II

Zaspali san vuče me u čeljusti svoje istine, pokazuje prstom na mene i surovo me optužuje. Sve nekako ukazuje na nju,a ne želim je više sanjati. Znam da je mogu imati, nežno je maziti I dodirivati. Probudi me, trgni me iz ovog pakla i ubedi me da je bio samo ružan san. Učini da loše nestane, da sve se ružno precrta, pokaži mi gde su vrata da napustim pakao dostojanstveno. Zagrliću je jako i reći joj da mi je žao.

Dan I

Nisam trebao da se probudim, nisam trebao ni da preživim prošlu noć. Bez pitanja i reči, ostavljajući za sobom pustoš, prazninu i ovu odvratnu tišinu koja neće nestati, ona je nestala. Odšetala u noć kao da nikada nije ni bila tu. Nije se osvrtala, nije me htela videti. Dozivao sam je ali nisam je više mogao zadržati...

Ako si jedan od nas koji svoja osećanja ispoljavamo pisanjem, pažljivo pročitaj tekst u nastavku. Bilo da si pisac, pesnik ili bloger važno je da uživaš u onome što radiš. Ako svoje misli, ideje i snove, ili pak želje i iluzije zapisuješ ovde, potrudi se da ostaneš svoj. Sve ono što pišeš, stvaraš i proizvodiš, biće prelepo i stvarno do trenutka kad prestaneš biti ono što jesi. Ne dozvoli da ti se to dogodi, ne ubijaj stihove u sebi. Zaboravi sva pravila kada pišeš, pregazi sve barijere, pomeraj svoje granice iz dana u dan. Ne zavaravaj sebe dugačkim redovima, tekstovima bez kraja i poente, piši o svemu onoliko koliko želiš da kažeš. Ne postoji kratak ili dugačak tekst, postoji samo odgovarajući. Kraj dela se nalazi na samom kraju tvoje mašte i razmišljanja o tome. Zato piši, tako da ispuniš svoju dušu i svojim pisanjem prodireš u osećanja svojih čitaoca. Dozvoli drugima da te prepoznaju po tvojim tekstovima, izgradi sopstveni stil i vodi se njime, a opet zadrži pravo da svakodnevno unosiš nešto novo i osvežavajuće. Budi slobodan da upotrebiš gomilu reči koje imaš u izobilju, bez straha od tuđih pogleda i osuda. Ne opterećuj se gomilom izmišljenih pravilnika o pisanju, poštuj svoje pismo i gramatiku pisanja, ali pravilo o načinu pisanja ne postoji. Ne nasedaj na provokacije onih koji će te ubeđivati da je tvoje pisanje besmisleno i glupo, nemoj preispitivati sebe o kvalitetu tvojih dela. Tvoja dela su dobra zbog svoje specifičnosti, tvoja dela su tvoja perfekcija, to je ono što te čini da traješ duže. Učini da ti, kao stvaralac prelepih poema, priča i pesama, budeš kreator sopstvenog puta ka svojoj slobodi. Pisac je slobodan dok slobodno piše, ne dozvoli nikome da ti oduzme to pravo. Piši o onome što voliš, izazovi emocije onome ko čita. Nateraj svoje čitaoce, da se naježe čitajući tvoje delo, probudi najdublje emocije u njima, izmami njihove suze i osmehe. Uradi to na svoj način, u svom svetu stvaralaštva postavi pravila po svojoj želji, suprotno lažnim pravilima, stavi osmeh na lice i ponosno radi ono što voliš. Posmatraj stvari očima svog objektiva, slobodno piši i proživi svoje delo...