Gde su nestale zamišljene boje?!

Oči u oči sa odrazom starca

oči u oči sa odrazom starca

za čijim korakom ne ostaše tragovi

kleto mi beše, i seme i loza

pusto mi osta, i kuća i pragovi

ni bore ni starost, ni kapci što padaju

ma ništa za čime bih trebao žaliti,

proklinjem život bez traga o njemu

i sveću što niko neće upaliti

 u šaci držim sve svoje uspehe

sa sobom ih nosim u večito skrovište

šaka su jada sve moje pobede

bez potomka idem na poslednje bojište 

Ničiji

Volim ponekad, ostati nedorečen, neopisan, ili pak svetu potpuno neshvaćen. Stoga se branim svojom različitošću, i svoga se roda ponekad postidim. Ne želim što loše, njima ni misliti a kamoli nažao nešto uraditi. Premda, nekad se pitam od koje sam fele, kad ne vidim sebe u očevom licu. Ni nalik na majku i to mi je drago, što ničiji trag za sobom ne vučem. Ostaću sam, sasvim bez ikoga, ni roda ni poroda ne moram imati. Nije krv voda, slušam to često, al' krvi mi moje ostaću ničiji...

Dragi moji blogeri, pre nego što počnem večerašnji članak hoću da vam u novoj predstojećoj godini poželim od srca samo najlepše. Sve one male, do sada ne izgovorene, ne ispisane i neostvarene želje koje ste potajno priželjkivali a opet o tome ćutali i skrivali ih, neka vam se ostvare u velikom broju. Ja vam mogu pokloniti lepe reči i neću ih žaliti. Stoga ću se potruditi da vam ovim člankom pošaljem jednu vrlo jasnu poruku. 

Hajde da zajedno, sada, pokopamo sve svoje loše manire. Ostavimo za sobom svaki površni ugao naših do juče trouglastih srca, koja su umela svega par ljudi voleti i čuvati. Proširimo kapacitet svoga bića, naučimo skupa da se teže naljutimo jedni na druge, a opet lakše oprostimo i zaboravimo. Prihvatimo razlike koje nas krase, i čine onim što jesmo, narodom, ljudima, nacijama, i svetom. Želim da uz vašu pomoć i podršku i sam ugledam sutrašnje jutro u nekoj novoj, lepšoj i svetlijoj boji. Hajde da svet posmatramo drugačijim očima, ukažimo sebi na greške, naučimo da raspoznajemo milion i jednu boju, prestanimo raspoznavati samo crnu i belu. Ne rasuđujmo o ljudima na osnovu njihovog izgleda, njihove boje i njihovog načina izražavanja. Dozvolimo jedni drugima, da se međusobno zbližimo, pomozimo jedni drugima time što ćemo dopustiti da nam neko pomogne, i u nevolji vratiti istom merom. Saslušajmo jedni druge i tako otkrijmo naša međusobna nerazumevanja i nesuglasice, satrimo zajedno u korenu ono što nas je delilo svih prethodnih godina. Za promenu hajde da delimo lepe trenutke, baš kao poklone ispod jelke u ovim prelepim prazničkim momentima.

Ovim tekstom šaljem vam od srca najlepše želje, ali i apel na promene, apel na dobro, apel na oprost, i drugi početak. Ja vam mogu obećati svoju skromnu pesničku predanost, mnogo lepih tekstova, ispunjenih prirodom sopstvene mašte i iskrenim osećanjima.

                                                             Majko

Ne plači danas, ne kao majka što ostaje bez sina. Plači, kao žena što mi možda ni imena ne poznaje. Ne nizi moju ljudskost i postojanje, jer lako je suze za svojim proliti. Učini me većim no što sam bio, oplači me kao tuđu kost, samo onoliko koliko zaslužujem. Oplači me kao običnog čoveka, jer onaj koga bi neznanac znao oplakivati, veliki je čovek morao da bude.