Histerični dnevnik
Kao neki uvod u novu kategoriju na mom blogu trebao bih vam sročiti neki opšti opis histerije. Pff, kao da ta stvar ima svoj opšti opis, ako tako nešto i postoji, ja to ne umem objasniti. Stoga vas neću puno daviti o tome šta je zapravo histerija, kako se ona prouzrokuje, koji su njeni simptomi, kao ni to kako se ona sprečava. Šta ima tu puno da se objašnjava, jer budimo realni ko ne bi ispizdeo na loše usluge u super, ultra, mega, ili giga marketu recimo. Potroših brdo novca, do kojih ni sam ne znam kako sam došao, kupih nešto poklona koje moram na ravne časti da podelim da bude za sve, kao da je to moguće. Da bi onda već tako frustriran tamo naleteo na izvesnu gospođicu koja poklone pakuje kao da to radi nogama. Ne radi se o tome, to je samo povod, to je samo neki mali ku*ac koji je neko morao da podigne da bi mi ceo dan išao na ku*ac i pokvario mi isti do ku*ca. Elem, tura ona onaj poklon u kesu među ostale uz kiseli osmeh „Izvolite“. Izlazim iz marketa sedam u auto, molim Boga da upali da ne bih zakasnio gde sam se uputio, bacam pogled onako mehanički u kesu sa poklonima i imam šta da vidim „Koji ku*ac bre!“. O, izvinite ako ja sad tu ispadam kao nešto nenormalan zbog toga, u fazonu nerviram se za gluposti, ali dan mi sam po sebi nije pošao baš kako treba i samim tim nije mi mnogo trebalo. Reko „je*ote ovo ne liči ni na šta, kome ovo bre da dam?!“ , da ne govorim o činjenici da idem na mesto gde sam već ostavio „utisak“ ili bolje „otisak“. Dalje ne smem ni da gledam, šta ako su svi ovako zgužvani?! Pa naravno onda je svejedno kome ću šta da dam, živ se pojedoh. Dođem kući da ja to sredim i prepakujem, iskidam onaj navodno ukrasni papir, uzmem nešto iz ormana i kao „spakujem“. Pođem opet svojim putem, u nadi da će se svima svideti darovi koje sam im namenuo. E sad, kada kažem namenuo, mislim zaista namenuo. O čemu se radi? Radi se o tome da sam svima kupio ono što im zaista treba. Ujaku preparat za rast kose, ujni mali pedikir set u roze kompetu, dedi štap na izvlačenje u dezenu zmijske kože (kobre), tašti fotoaparat da neguje svoj narciso-idiotizam i naravno maljavom tastu mašinica za šišanje. U jednom trenutku je delovalo kao da će zaista da se sve završi kako treba, ali hej razočaraću vas, predstava je tek počela kada sam stigao tamo. Onako, nekim svojim već prepoznatljivim hodom popišanog goluba ulazim u tu kuću gde me sa osmesima na licu čekaju „Oni“. Izgrlismo se, izljubismo po tri puta sve po tradiciji naših Srpskih običaja i tu predstava počinje:
Ja „E pa dragi taste, tašta nek vam je sa srećom, primite ove skromne poklone kao mali znak pažnje“
Oni „Jaooo hvala dragi zete“
Ja (prevrnuh očima)
Ja „ Ujko, ujna, sve najbolje želim od srca i vama“
Oni „ Jao, hvala nisi trebao da se trošiš“
Ja „Ma šta kažete“
Ja „Deda da ste živi i zdravi još toliko, uzmite ovo kao mali poklončić od mene za vas“
Deda „Ništa ja tebe sinko čuo nisam, ali lepo od tebe“
Ostavih ja njih tu na nekih desetak minuta dok sam otišao kao u toalet, da se malo priberem. Kapiram pošto su oni iskenjali tu malopre preda mnom mogu i ja u njihovom toaletu. Izlazim napolje oni bleje u mene, ukrasni papiri razbacani po sobi sve nešto u ku*cu. Pitam ja „Šta je bilo“, kad eto ti njih svi u glas:
Tast „*ebeš mi mater ako si ti zete normalan, znao sam ja da ćeš ti sve uraditi da me isprovociraš,e pa bogami uspeo si, koji si mi ku*ac doneo preparat za rast kose, ne znam gde ću sa dlakama!“
Ja (histerija)
Ujak „ E jesi đubre, nema te nigde, nije lepo što prkosiš moju ćelavost. Sad bih ti ovu mašinicu u dupe nabio, sram te bilo“
Ja (histerija)
Tašta „ Pa da jasno, uvek sam ja za tebe predstavljala zmiju, tačno je što narod priča u čaši vode bi ti mene udavio, nosi se i ti i ova zmijurina što si mi uvalio“
Ja (histerija)
Deda „ Sinko ja možda jesam malo nagluv, ali vidim kao soko. Sram te bilo meni si doneo tu kojekakve roze đinđuve i šnalice, izrodu, za srce si me ujeo!“
Ujna „ Jao što je lep fotoaparat koji si mi kupio, samo znaš da ujna baš ne obožava fotografiju“
Ja „ Da se terate bre svi u tri pi*ke materine, pun mi vas je ku*ac, sve ste izmešali. To sam ja prepakivao, pa se boje baš nisu uklopile najbolje, ali da sam znao da će osećaj biti ovako dobar odmah bih to uradio! Ajde ujna uzmi lepo taj fotoaparat, i priznaj jednom da si glupa ko ku*ac i da ne znaš kako se to koristi, sad nauči i sve ih lepo uslikaj. Svako je dobio što je zaslužio! A ti deda, ne samo da si gluv ko top nego si i slep kao šišmiš, nabijem te na te đinđuve i šnalice. Šnalice možeš dati ujaku ako ti se ne sviđaju!“
(histerija), (histerija), (histerija), (histerija)
