Jutro bez blage svetlosti,
sa kojom bi zora nastala,
sviće a mrak se ne sklanja,
jedna je zora zaspala
zadocnili zraci Sunca
da svuku joj crne plašte,
tamom se zemlja obložila,
i spavaju varoške bašte
muk je sokak obojio
bojom koja ne govori,
ćute slavuji i bagremi,
ćute i seoski prozori
miruju pendžeri drveni,
kaldrmom pustoš se prostire,
izostaje jutarnji vetar,
i pero da njemu se opire
sanak mi zaseok obuze,
nemam se kome probuditi,
nema mi one što kadgod
znala me zorom poljubiti
Ni mi je šteta živeti samom,
neg' ko će me sutra po ramenu tapšati,
jer šta je paor, zanimanje samo
i zemlja na kojoj su isčezli šapati
brazdice moje, promrzle rano,
pa poredim sebe i useve propale
dođem na isto, na pusto i ravno
na pognuto klasje i plodove opale
ne marim babo, za tvoje imanje,
i kadgod su ljudi kockari bili
popili vise, zaradili manje
pa navek u društvu i bogati bili
podmukli jesenji šapat
vreme mi tmurno obećava
magla je sokak preklopila
tišinom snažnom k'o mećava
sad mi sve osmeh sprečava
još jedno je leto otišlo
i osmesi varoške dečice
sve se sa suncem potislo
odbegli njegovi zraci
hladna ih rosa nadjačava
odlazak jednog leta
žuto nam lišće naglašava
