Beše zora, ulični fenjeri još uvek su bacali žuto svetlo po trotoarima.Ustavši sa poda, tmurno jesenje jutro ga je probudilo, umornih očiju, tražio je nešto po sobi. Tažio je nešto mnogo važnije od gomile praznih listova kod kojih mu je pogled zastajao. Šta ti prazni listovi rade po sobi, pitao se, i zašto sam spavao na podu? Šoljica prve jutarnje kafe, bila je gorka. Rahatluk koji je uzeo iz kuhinje nije ubio gorčinu u ustima. Papiri polepljeni po frižideru, odvlačili su mu pažnju. Zašto li su prazni? Umor ga je savladavao, kao da nije ni minuta odspavao, odlazi do kupatila ne bi li se malo osvežio. Udar hladne vode direktno u lice, osetio je snažno kao šamar hladnom rukom. Bilo je toliko stvarno, ali taj bol, bio je poseban, drugačiji, nekako čudan, ali drag...

U sobi su ga čekali neispisani papiri, prazna šoljica od kafe, izgužvana posteljina u krevetu, i brdo stvari i predmeta koje on kao da nije primećivao. Pogled mu se zadržao na krevetu, bio je razmešten, izgužvan i polomljen. Zašto? Mučilo ga je pitanje, zašto je krevet takav, i zašto sam spavao na podu? Po sobi se širio miris, miris ženskog parfema, veoma intenzivan i jak. Odakle je dolazio? Negde u sobi, u sobi je negde, blizu je. Govorio je u sebi. Počeo je da prevrće sobu i ponovo da traži, histerično, ali sa osmehom na licu. Vikao je, tu je, znam da je tu, mora biti tu... Ništa, sem bezbroj praznih belih listova, ništa nije pronašao... Taj miris i dalje je bio tu oko njega. Počeo je polako da gubi nadu, jecao je već, ubrzano disao i govorio "ništa, ništa pobogu, samo ovi prokleti papiri koji ništa ne govore jer su prokleto prazni, opet mi ne pomažu, nikada i nisu". Slomljen, iznerviran činjenicom da ništa nije pronašao bacio se pored kreveta ponovo, i utonuo u duboki san.

Tražiš nešto, šta ti je? Pogledaj oko sebe hartije,

 Imaš ih mnogo, baš si mnogo zapisao.

 Muče te ove prazne?

 To i nema neki smisao.

 Tražiš nešto vidim,

 zašto si se toliko zadihao?

 Pusti to, ostavi, daj sebi odmora, dosta je.

 Pa šta ako su prazni, odmori se naporno ti to pisanje postaje.

 Ne preturaj sobu, mani se, opet te hvata panika,

 moraš prestati s tim, jer postaje gadna navika. 

 Ma nećeš je naći slušaj me, i bolje da ne znaš

 što više vidiš, manje ćeš hteti da gledaš,

 nema je kažem ti, učinio si da ode

 baš kao i ona i miris njen odlazi ti iz sobe.

 

 Baš te muče te prazne stranice, slušaj me.

 Otkriću ti nešto, ali kad ti ovo kažem pusti me. 

 U njima si želeo sebe, zato sad slova nedostaju

 život bez nje ti je prazan, i hartije takve ti postaju

 za nju si pisao nesvesno, nisi to znao uočiti

 nisam imao hrabrosti istinu u lice ti sročiti,

 sve što te seća na nju ja sam zbog tebe izbrisao

 svi tvoji tekstovi, za nju si ustvari i pisao.

 Prekini patnju sada, prestani sebe mučiti,

 baci tu hartiju više, kad ćeš već jednom naučiti, 

 sve je to pisano njoj, ona to više ne oseti

 i olovku tu polomi, ma sve što na nju te podseti.

 

Ne želiš da znaš veruj, nećeš moći razumeti.

 Nisi sprečio kad si mogao, nećeš ni sada umeti, 

 Prošlo je dosta vremena, nema je više pomiri se

 neću ti reći gde je, samo znaj da sada vidi te,

 ne krivi ona tebe, i neće da saznaš gde je,

 otišla je, srećna je, tamo se negde smeje...

 

Naporan postaješ, kažem ti,

 ko si da me nazivaš lažovom, ako i jesam

 zbog tebe sve ovo lažem ti,

 da znaš celu priču znao bi da nisi zaslužio,

 jeste, ja sam tu da to presudim i tako sam presudio.

 Živeo si na tom papiru i sve je to nestalo,

 šta još treba da se desi da bi tvoje pisanje prestalo,

 ko još treba da ode, da otvoriš oči zaboga

 izludele su te tvoje reči, i ti i one ste zabluda.  

 Treba da znaš istinu, ja mrzim tvoje pisanje

 teško je poput tebe, za razumevanje i čitanje,

 sve bolesne misli, sve se u tebi skupilo,

 ne postoji na svetu dobrog toliko da bi se ti sad iskupio.

 Džabe sve preturaš nikad je nećeš pronaći

 Nećeš je videti više, i nikad te neće dotaći 

 Dodir njen, imao si ga dovoljno,

 njene ruke dok su te mazile, ponašao si se odbojno. 

 Sve one listove, što si za nju ispisao

 uživajući sam ih cepao i brisao

 mnogo lica imaš, pokvarena glavo,

 ni ona nije znala nikad koje je tvoje pravo 

 Nisi je cuvao, a bila je tvoja,

 nisam hteo da pričam, ali me izludela sebičnost tvoja.

 Sad tražiš njen dodir, opet ga možeš osetiti lako,

 nisam hteo, ali evo reći ču ti kako,

 stavi ruke na obraze, eto ti njeni dodiri,

 tu te je zadji put dotakla,

 na žalost u samoodbrani,

 ubio si je krvniče, golim rukama, bahato,

 eto, sad piši o tome, nemaš je više psihopato...