Gde su nestale zamišljene boje?!

Slušajte ih, sažvaćite zajedno sa mnom gomilu gluposti koje izlaze iz njihovih lažljivih usta. To je sve što oni hoće od nas, da budemo prokleti slepci i ne vidimo sve ono što očajnički pokušavaju da sakriju. Prokleti manipulatori, plaćenici, drolje, pedofili i bolesnici, koji se kriju iza tuđih zidina srama. Ne dozvolite da vas obmani lažni kič kog su se dokopali po cenu sopstvenih obraza, i zadnjica. Dosta je! Recite to i vi, dosta smo ćutali kučkama iz naših komšiluka, njihovim providnim pričama o ljubavi i zaljubljenosti u one sa kojima dele krevet zbog novca. Jer, jedno je uvrediti poštenog čoveka a drugo sručiti istinu u lice kurvi koja to zaslužuje. Ne želim više da slušam pridike onih koji gorepomenutim nakazama plaćaju zadovoljstvo. Neću da me takvi uče kako treba da se ophodim prema ženama, neću da sutra moje dete spozna takvo društvo. Smučili su mi se sitni i krupni lopovi, koji jebeno glume poštenje, a o poštenog čoveka nisu se ni u prolazu očešali. Kradu i otimaju jedni od drugih, svakodnevno šire taj besmisleni krug, i na kraju jedini koji ispaštamo smo mi koji se ponosno držimo izvan. Dok jedni kradu od drugih ljudi, drugi svoje nemilosrđe usmeravaju ka prirodi. Ni kriva ni dužna iz dana u dan sve više i surovije ispašta zbog neobrazovanih podivljalih idiota, koji ne mogu da se suoče sa svojim problemima pa bes iskale na njoj. Ako treba vratimo zakone, koji kažu "oko za oko, zub za zub", kazna nikada nije bila dovoljno velika, kazna ne može nikada biti dovoljna za njih. Pobijmo ubice, naplatimo lopovima, osakatimo bolesnike, učinimo ih zaista bolesnim. Neka na svojoj koži osete, sva zla koja su počinili, pravda samo tako može biti zadovoljena. Hajde da ponovo slobodno hodamo našim ulicama, bez straha, bez stida, sa ponosom u glasu i pravdom u rukama. Razbistrimo zajedno ovu mutnu vodu koja plovi našom zemljom, i obećajmo našim naslednicima čistu budućnost.

I don't care, and it's feel so fucking good to say... Well that's definitely some words which totally blows my freaking mind in last few weeks. Yeah, i do think this is a story that should be written, no matter what. I guess somebody can learn a few smart tips from it. Ok, i feel some kind of duty to warn you before you start reading this post. Warning: If you reading this as my mother, sister, or maybe girlfriend you should know one thing... It's not necessary to be a true! All right, here's what's happen, or it's still happening, im not sure. There was a girl, just one girl with beautiful eyes, and perfect natural hair, she had a nice purple long dress, i was planning to talk to her, and ask her to date... Oh God, i have to stop this... Ok, i have no idea what was her eyes color, im actually not sure are they were exactly the same color. It's not about eyes of course, or about hair which of course i can't remember too... About a dress, that really was a true and she was wearing a purple dress, but hell that was a short dress. It's smallest one i have ever seen. As last about her, i didn't want to judge but she was look like a crazy horny slut from neighborhood. That's the way i was looking at her in the moment, but then when i come closer to her, we satarted our little conversation...

"Hey girl", i was said

"How can i help you?!". She said me back 

"Whoa, whoa girl, thats not the way we will meet ich other", was my words

"We will?". She asked me, while was btw making some kind of suprised face

"Well i guess we have to do at least that, you know i like to call out the chick's name while having sex with her", maybe a little bit to much...

"Ou yeah, quess what, i like it too, but when i look at you i think i will scream many others names but not yours Romeo!". And she give me a punch

"Yizzz, i was thought you w'l be easy", was i really said that? Ou yes i was...

"Easy for what you natural disaster?", that was her question, and my brand new nickname i guess 

"Easy to talk to", so obviously dumb i was, but who cares untill it work's...

Oh c'mon guys, i was young, always horny like a rabbit, you know 24/7, and yeah i was addicted to sex. No doubt about that. All right, now easy pull your pants up all of you and let me finish the first part of story. As you probably saw, she was a little angry about my "proposal" lets call it that. But i was decided to make something with her, i was able to do almost everything to make love with her... Don't ask me why, you readed the way i was looking at her, she was totally adorable to me. I could not stop the animal inside me... I was decided to ask her out, yeap a date... 

"Hey listen, if i hate something thats definitely when girls thoughts wrong on my very inocent thoughts, so i have a sugestion", as i was said, i will try, and i'm was on it.

"O what, now i'm stupid? What is fcking wrong with you?", she asked very loud,

"Whatever is wrong with me, you can help me if you say yes", i said that with smile on my face and she simply said to me cold as an ice,

"Why would i want to help you?" i was waiting for that,

"Well, first of all you will basicly help yourself becouse i wont stop this lady, i have plenty of time", ouu there is a smile, she give a smile, so i asked " So, you and me, friday night, couple of drinks, little walk trough the town??? What do you think?" please say yes, please say yes...

"Ouu what the hell, anyway i will be at home, pretending that im tired of doing nothing..." litle strange what was she said, but hey she said yes...

"So, see you then bb, i will pick you up at eight o clock", but she was yelling while im was leaving,

"Better pick me up at five o clock you freak, and then bring me a bottle of scotch so i can get drunk and sleepwalk with you!", well in the moment i have realized that she want to go for drinks about midnight...

"Yeah, you gived me some nice ideas to think about... So i will pick you up before midnight, bb"

Now im waiting, waiting for friday. Ou by the way, in my opinion we will be picked up together at midnight, get some drinks at the closest bar, and about two o clock am, she will probably been very, very dirty girl... But, i was trying to be nice, you know... That's all i have to say untill friday, or maybe better sutarday :) untill then bb  

Pričaj mi nešto lepo, istina nije neophodna. Učinimo savršeno ovo zamršeno svileno klupko ljubavi među nama, koju toliko žudimo da ugledamo. Oseti sa mnom najveće strasti, dvoje ljudi što ne umeju da odrastu. Hajde da sanjamo skupa, zatvori oči preda mnom i dodirom pokušaj da me pronađeš među drugima. Između sebe i mene, učini ludost i odaberi mene. Baci karte na sto, odigraj kao nikad do sad. Uzmi sve ili ništa, pobedi život i proživi ga pored mene. Pruži mi šansu da te volim kako zaslužuješ, da te naučim da živiš načinom na koji ja umem. Laži ili istinu, govoriću samo ono što želiš da čuješ, samo onako kako umeš da razumeš, probudiću ženu u tebi i naučiti te da žudiš i voliš. Misli o nama, pronađi mesto za nas u svom kalendaru. Zaokruži datum, markiraj ga crvenom olovkom, načini ga našim danom i zajedno sa mnom slavi ga uz čašu crvenog vina. Pričaj mi nešto lepo, istine ne mora biti...

Dobro jutro dobri moji blogeri, pomalo i pošteni. Sada je 5:30, i tesko mi je da poverujem da se budim ovako lepo naspavan. Inače sam neko ko se čitav svoj vek bori sa nesanicom. Nedostatak sna od mene je načinio jednu uvek namrštenu facu, konstantno napetog i uopšte loše raspoloženog čoveka. Elem, danas tvrdim da to neće biti slučaj. Sinoć sam zaspao oko 23:00... Za nepoverovati zaista. 

Negde sam čuo da se po jutru dan poznaje, ako je tako onda će danas biti mrak... Ok, preskočiću jeftini humor danas, naravno da još nije svanulo. Ovde u Vojvodini sve je ravno pa kapiram da sunce izlazi naglo, samo odjednom se pojavi gore, kao u crtanim filmovima. Ne znam da li je to trebalo da ispadne smešno, ali ukapirao sam da nije. Trebao bih skuvati kafu sad, onako jaču crnu. Inače pijem lokalnu kafu, koja se proizvodi i pakuje baš u mestu gde živim, volim domaće. Dobro, pelinkovac nije lokalni proizvod. Ne marim, nego ću sipati jedan dupli uz čašu koka kole...

Dobro jutro još jednom 

Od malih nogu maštao sam o njoj, jednoj u milion koja će se ponosno zvati mojom. Želeo sam leteti sa njom, dotaći vrh ljubavi, savršenstvo u trenutku. Trebala mi je ona da joj pružim sve što umem, da iskreno volim i čuvam nju koja će biti toga vredna. Topila bi se u mom naručju, u stanju potpune predanosti duhom i telom. Predanosti meni, koji sam spreman smrviti i kamen rukama golim radi nje.

Učinio bih i najgore ludosti za nas, ne stidim se toga. Naprotiv, ponosim se što sam takav, ponosan sam što ne dam niko prstom da takne u tebe i mene. Možeš me nazivati čudnim i zadrtim zbog toga, bilo da sam brzoplet ili pak nagao ja ću uvek držati gard za nas. Ne plašim se tuđih pogleda ni reči, a ipak drhtim u sebi kada tvoje suze ugledam, jer bole me više nego tebe. Veruj to je nešto posebno, ti si nešto posebno, a sve sam učinio da i naša veza bude takva.

Šta sam to dobio zauzvrat? Prokletu granicu između nas, večitu barikadu i graničnik koji će mi propuštati malo ljubavi od želje. Ne umem trpeti tu praznu, niti mizerna besmislena suzdržavanja. Nisam ja neko ko ume voleti do pola, ko ume sa tobom da uspori i sačeka. Ako ovo što se događa između nas nije obostrano, jednostavno mi to stavi do znanja. Ne umem drugačije...

Gledam u lice đavolu ako uopšte postoji, okrenutih leđa životu i mladosti. Potrebno je nešto više od svega što me ubeđuje da posle odlaska postoji mesto gde ustvari odlazim. Sve mi deluje previše naivno jer sve što sigurno znam jeste da me na kraju ipak neće biti. Neće od mene ostati ništa do nekoliko slika, i pamćenja nekolicine malih ljudi u čijim sećanjima bih se mogao naći ja. Lep ili ružan, dobar ili loš, vredan ili bezvredan. Posle moje smrti tanke linije odlučivaće o tome ko sam i kakav sam ustvari bio. Drugo mene ipak muči, što neću imati priliku da popravim utisak, i kakvog me danas vidite i poznate, takav ću vam doveka ostati...

koga to lažemo o življenju nakon smrti,

šta to kao postoji, kad prestane klupko da se vrti,

šta su taj raj ili pakao, pod rukom ih niko ne oseti,

kad moram u zemljanu sobu, gde nema ko da me poseti,

čak i da verujem gde mi je nagrada,

šta da me teši dok telo se raspada,

u vazduhu osetim čestice smrti, 

stvarnost su bol i leš koji smrdi,

treba da idem, deluje lako,

skrštenih ruku u drveni sako

tamo mi stvarnost istinu sprema,

da kada odem više me nema

Sta je život, no velika borba, čežnja ka slasti i velikoj pobedi, što se na kraju svede na put do gorčine i teškog shvatanja. Svega što vidimo a ne umemo gledati. Pa kad svi znamo šta je zašto se zaista ne potrudimo da ga prihvatimo i shvatimo, ja činim sve da prihvatim stvari onakve kakve jesu i valjda moraju biti.

Lako se kažu skrene sa prave i uhvati ta pogrešna smernica, ali uvek sam nekako težio ka boljem i verovao da će bolje i biti. Uvek sam bio ta navodno srećna budala u drustvu koja bi ostajala pozitivna pa i kad je sve crno i negativno bilo. Milion puta čuo sam sebe kako zatvorenih usta mrmljam kroz zube, ohrabrujem sebe rečima ja to mogu. Valjda me je uvek tešilo što imam to nešto, što bi mnogi platili da se to kupiti može. Na žalost mladost i zdravlje ne mogu se kupiti.

Znam, neću večito biti mlad, i nekako to me nije toliko ni bolelo, jer mladost bi prošla svakako, ovako ili onako, brže ili sporije...

Bolest kao bolest, šta znam, ne želim mnogo pričati o njoj. Neću ja tražiti neku pomoć ili šta već, pa da je opisujem detaljno. Sve traje oko dve godine otprilike koliko ja znam, ali naravno, ko zna koliko se sve to spremalo i razvijalo u organizmu. Šta god da ga je pripremalo, moram mu odati priznanje zaista, sasvim je neizlečivo. U početku su pomagale terapije, ali kako je vreme odmicalo i one su sve slabije delovale, glavobolje, groznice i vrtoglavice su postale neopisivo snažne i sve češće i češće. Bilo kako bilo, ništa nije moglo ovu glavu sprečiti da funkcioniše, razmišlja, sanja, mašta i seća se. Vreme nikada pa ni tada nije radilo za mene, dosta sam slušao o tom nekom prosvetljenju, i čekao ga. Trenutak kad sve shvatiš, sve otkriješ, gde si grešio, šta si trebao a šta nikako nisi smeo uraditi. Sigurno ste čuli za to, kažu da ti tada ceo život prođe kroz glavu. Ma nisam mogao dočekati, znao sam da moram poći još malo i nisam smeo sebi dozvoliti da odem dok ne ugledam tu svetlost.

S obzirom da nisam znao kako ona dolazi, dolazi li spontano ili samo bljesne neposredno pred smrt, morao sam zapamtiti svaki čudni detalj koji bi mi se dešavao. Voleo sam da pišem uvek, prema tome sam odlučio da zapišem sve što mogu i sve što mi se desi. Ako vi ne možete da razumete zbog čega mi je to toliko važno, meni je drago zbog toga, jer to znači da vaš odlazak tamo gde ja idem nije ni blizu. Srećni ste, jeste i to smo zaključili, pustite me da nastavim priču, i ona zaslužuje svoj kraj.

Ubrzo shvatio sam da je vreme u jednom trenutku zaista počelo da radi za mene. Jasno je da veliko prosvetljenje i ceo život pred očima, taj prelepi trenutak kad ću sve ponovo proći i videti, opet na nogama daleko od ovog užasnog kreveta dolazi jer je to moja sudbina. Srećan što umirem, jer što sam bliži smrti bliži sam i tom prelepom trenutku i belim zracima svetlosti. Samo sam trebao da čekam, da se dogodi ono što mora... Preskočio sam nekoliko poslednjih terapija, bio sam možda previše zauzet i pretrpan nekim drugim stvarima. Naravno da nije bilo tako, ali sam osetio potrebu da to kažem. Elem, doktori su smanjili učestalost terapija jer su zaključili da deluju kontraefektivno na mene, i izazivaju nervnu neujednačenost. Naravno da to nije bilo istina, ali nije me bilo ni briga. To što su oni digli ruke, samo mi je olakšavalo put. Da doktori imaju pravo prošlo mi je kroz glavu svega jednom. Osećaj koji je teško opisati, ali toliko drugačiji osećaj da me je naveo da pomislim da polako skrećem sa uma. U početku sam bio uplašen, mislio sam da je smrt, pomislio sam da zaista odlazim a nisam doživeo to što sam toliko isčekivao. Ne, bilo je to nešto sasvim treće, kao da me je sama smrt iskušavala, stavljajući pred mene test, poligon i zamišljene putanje koje me vuku sebi na prevaru... Bio je to lep osećaj moram priznati, veoma primamljiv. Obično pred spavanje, ili ako bih samo duže ležao. Osetio bih ogromno prostranstvo oko sebe, neverovatan izostanak daha, glava bi počela da mi pada i pošao bih ka gore. Osećaj potpune izgubljenosti, kao da zaista lebdim polako ka gore, kao da moja glava vise nije moja, ne bih je mogao pomeriti desetak sekundi koliko je sve to trajalo. Sve je tako lepo izgledalo, ali nisam se dao prevariti, vikao bih:

" Gde su moja sećanja, moji roditelji i ja, vrati mi majčin osmeh, poljubac i zagrljaj, imam pravo da sve to još jednom vidim i doživim! Neću ti dozvoliti da me prevariš "

Bilo je blizu, baš blizu. Nisam smeo dozvoliti sebi da mi se to ponovo dogodi, pridržavao sam se doktorskih saveta samo zbog toga. Nisam smeo da rizikujem da ponovo upadnem u zamku onog što na prevaru hoće da me odvede. Želeo sam da još jednom vidim sve, žudeo sam za tim trenutkom beskraja. Predustrožnosti radi , rešio sam da se odreknem spavanja, ili da ga bar svedem na minimum. Sve sam karte otvorio, i kad već moram da umrem, neka to bude na način koji zaslužujem... Trudio sam se da što duže ostanem budan, pio sam dosta kafe, nisam dugo sedeo na jednom mestu, o ležanju nisam ni pomišljao. Pod uticajem umora i valjda toga, noge su počele da me užasno bolu posle nepuna dvadesetčetiri sata, što mi je otežavalo jer sam bio primoran da sednem. Rešio sam da uzmem tablete u nadi da će mi pomoći da ostanem budan. Već ni sam nisam tačno znao koje da uzmem, doktor mi ih je prepisao mnogo, pamtio sam ih po bojama. Međutim, sve su mi nekako delovale isto, isti natpisi na ambalažama, iste veličine, istog oblika... Nisam znao koje treba da popijem, oblio me je neki hladan znoj i onako šakom uzeo sam možda oko desetak pilulica. Osetio sam kao da mi se krv sledila u venama, počeo sam da se tresem i na neki način oduzimam. Sve je bilo crno, nisam ništa mogao videti, ništa dodirnuti, dok u jednom trenutku nisam ugledao svetlost. Belu svetlost kako treperi, i prolazi ispred očiju ogromnom brzinom...

"Uspeo sam mama,  uspeo sam" 

Iščekivao sam nežni i topao majčin osmeh, međutim prvo što sam ugledao u toj svetlosti bila je medicinska sestra... Naime, doživeo sam neku vrstu psihofizičkog šoka, i bio u komi oko dve nedelje, probudio sam se u krevetu delimično nepokretan.

Centralna paraliza, prouzrokovana virusom "Rabiesa", sprečava me da bilo šta dalje zapišem o ovome. Uskoro će mi se oduzeti i ruke, baš poput nogu koje su već potpuno nepokretne. Sve će to kasnije da se proširi na disajne organe, kanali će se zatvoriti, i sprečiti dolazak kiseonika u mozak... Žao mi je što ne možete da saznate kraj. Ja sam tu još neko vreme koje mi je preostalo. Provešću ga čekajući, držite mi palčeve, samo želim još jednom na tren da sve vidim i proživim. 

Večeras neću pisati rekao sam,

pričam, ne pišem već govorim

nećeš mi noćas oteti sna,

idi, baš mi treba da odmorim.

sanjaju drugi, što ne bih i ja?

Ne budi drzak hoću tišinu,

tiho, zar tebe treba da molim,

želim sa njima u bezbrižnu tamu,

u svet ostvarenja snova se sklonim 

Pusti sve stvarno, stvarnost je tamo

pruži mi šansu noćas da lebdim,

na krilu detinjstva i dečijeg smeha

da ružno prebolim a lepog se setim 

Spavaću noćas, poput dečaka

još noćas ću biti beba tihe noći,

ni tračak jedan, od najlepšeg sna

nećeš mi noćas uzeti moći...

Oduvek sam verovao da postoje pogrešni trenutci da kažem, uradim, ili pak pomislim na neke stvari. Da saznam nešto, sagledam istinu onakvu kakva jeste i osetim iskonsku bol koja bi se pre ili kasnije morala oslikati u mojim očima. Znao sam da me neće poštedeti, da će doći trenutak kad se njen dolazak neće moći odložiti. Zato sada evo, pokušavam odglumiti spremnost i snagu, trudim se u sebi održati osmeh, ma koliko to beznačajno bilo podneću muški jer ne mogu je sprečiti. Valjda to tako ide, da dvoje traže teške reči koje bivaju pronađene baš kada ni najmanje nisu potrebne biti izrečene. Biramo, neretko pogrešno, reči tako teške i grube da pravi trenutak za njih ni ne postoji. Ne mogu to sad izbeći, jer vidim da sve se razbistrilo...

Tako bistre, čiste i nekako poletne. Te oči otkrivale su istinu, prozirno plave boje koje cakle dok gledaju u mene, zračile su energijom voljom i željom. Mala želja za srećom jedne posebne žene, koja hrli ka ljubavi nežnosti i ushićenosti. Prostranstvo beskrajno lepo ali i dalje ogromno, čuva to jedno mesto za jedinog čoveka kojeg će voleti, gledati, doživeti i osetiti kao pravu radost i sreću.Nije to tuga, već gorak neki  osećaj što prodire tako duboko u samu srž, istina. Mazio sam je po kosi tako prelepu jedinstvenu, stvorenu za topao dom, ognjište i neki smiraj, za čuvara svih njenih tajni, za brižni dodir ruke što ume da je večno miluje. Stvorena za njega...

Tuga je tako jednostavno stanje, za ono što sam osećao tada, gledala je u mene, kroz mene, a  želela je samo da vidi njega. Volela je, prelepo je bilo videti je tako zaljubljenu, dok mašta o njima. Blago se nasmešila, reči nije rekla, gledala je nekako radosna i vedra. Trepnula nije, sve je bilo na meni, za sve te godine sa njom trebao sam tada najlepšu stvar da učinim za nju, da joj poklonim ljubav. Ona je samo čekala da se okrenem i odem...

Zažmuri, toliko puta sam čuo to od svih vas. Bili ste tu sa strane, da me gledate kako se gubim u blatu i lokvi krvi. Niko mi nije pružio ruku, ne, lakše je bilo reći mi samo "zažmuri". Pustili ste da mi sve ovo urade zlikovci, gori ste od njih. Niste vi bili posmatrači, skakali ste i urlali, uživali ste gledajući me kako se mučim, trepnuli niste... Naravno, meni ste govorili da zažmurim. Želeo sam da ne vidim, kakvi me to osuđuju, ne znam samo čime sam to zaslužio. Jesam li žmurio? Teško bi bilo gledati vas, kako grešni u nove grehove srljate. Nije se radilo o glavi, bar ne o mojoj tada, ona je svoje grehe okajala. Vas je takve, danas podle i zle pokušala dovesti na pravi put, mene je i dovela, verujte. Glava?! Nije mi više ni trebala, potrebnija je vama bila tada, no meni. Odrubili ste stablo koje vam je najviše plodova davalo, polako, shvatićete... Obezglavljen starac, ma mogli ste bolje znam. Starac bez glave, koliko to može koštati narod poput vas? Ne bi ni koštalo mnogo da njegova glava nije vodila i vas gologlave i slepe. Zatvorenih očiju, video sam vašu propast i sve sto vas čeka i sleduje bez mene. Zar toliko gneva, mržnje i žeđi za smrću možete da nosite u sebi, da mi u oči niste umeli pogledati. Da, žmurio sam, i tako slep kroz tamu videh šta vas to jadne čeka. Ja odlazim sad nazad, vratio sam se samo da kažem da vam sad ne umem pomoći, "Zažmuri" vikali ste, sada me molite za vas da opet, otvorim oči...