Odlučnost, hmm. Odlika svakog pravog muškarca, koji uvek zna šta će sa sobom i šta želi od života...
Ne znam zašto sam ovaj blog počeo na način koji sam to uradio, ali jesam, i nazad se ne vraćam! Mislim da je i to jedna odlika koja bi trebala da krasi "pravog" muškarca. Da ne dužim mnogo, ako je odlučnost znak da ste pravi muškarac, mislim da sam u svemu tome zalutao. O čemu se radi? O donošenju odluke, treba da donesem odluku koja će mi uništiti život. Čekajte, jesam li rekao "Uništiti"? Ma naravno da nisam to hteo da kažem ,mislio sam na odluku koja će mi promeniti život, na bolje naravno... Gde sam ono stao...? A da, odluka. U principu ovo se ne bi trebalo zvati "odluka", više kao "vreme za to". Hej, pa znam o čemu pričam. Kada vidite da nekog vode pred oltar, sa pištoljem na njegovom potiljku, zapitate se gde li je tu odluka... Bravo, pogodili ste, rešio sam da stanem na ludi kamen, samo što još nisam doneo odluku...
Ona, moja bolja i lepša polovina. Kada je reč o njoj, jednostavno ne umem da se izrazim dovoljno dobro da bih je opisao. Ona je nešto savršeno, nešto idealno, nešto zaista posebno. Za razliku od mene ona je veoma odlučna u svojim namerama, sigurna u sebe, zna šta hoće... Po malopređašnjem kriterijumu ona bi mogla biti "pravi muškarac". Ne, ne, ne, nemojte pogrešno da to protumačite, neću da se dovodi u pitanje njena ženstvenost. Ona je veoma ženstvena, kakvu ona kožu ima, svako bi joj pozavideo. Nema te pomade niti kremice koje bi vam pomogle da imate kožu nežnu kakvu ona ima. Lice, da ne govorim o tome, neverovatno idealan spoj njenih crta lica i prelepih očiju... Ehh sad, te oči. Mogao bih toliko pisati o njima ovde, ali ostaviću to za neku drugu priliku. Hmm šta bih vam još mogao reći o njoj? Verovatno, dosta nekih stvari, ne znam ni ja sad, ima tu milion nekih sitnica. Ahh da kad smo već kod sitnica, ona se ne zamajava sa sitnim stvarima, niti se hvata za te sitne stvari. Zapravo ona uopšte ne obraća pažnju na te sitne stvari, pa ih gotovo nikad ne uzima u usta, stvarno. Au, perverznjaci, nisam na to mislio. Mislio sam na one sitne greškice, kojima smo mi muškarci toliko skloni. Ne, ona to prašta, zaboravlja, ostavlja iza sebe. Verujem da se i vi sada pitate da li sam ja to zaslužio? Pa ako uzmemo u obzir sve ono što smo zajedno prošli i moju žrtvu u svemu tome. Koliko sam se ja samo davao za nas i ... U redu, dosta je, neću više o tome. Zašto bih toliko pričao o tim nebitnim stvarima. Moje zasluge u našoj vezi su neosporive, ali kao što rekoh, neću više o tome. Moja bolja polovina, inače neću više koristiti taj naziv za nju. Stvarno nije teško biti bolja ili lepša polovina od mene... Ne, ali ona nije samo prosek, već nešto mnogo iznad proseka zaista, nego vi niste dobro razumeli. Zbog svega toga gore navedenog, verujem da vam je jasno koliko sam zaljubljen u nju. Ako je to već tako, sigurno se pitate čemu tolika frka oko te odluke, koju ja treba da donesem? Ima tu nekih razloga.
Dakle, da nastavim gde sam stao, ipak treba ovu dramu pojasniti i završiti. Zaboga, jesam li ja ovo upravo nazvao dramom?! O bože, mislim da dramu svakako neću izbeći kad ovaj tekst ugleda svetlost dana. A šta ako ga objavim noću? Hmm, svejedno će se čitati i danju, ona će ga jednom svakako pročitati. Gotov sam, ne mogu se sada izvući. Kako ću sve to da objansim, šta da joj kažem, njoj i svima onima koji će zinuti na mene zbog ovoga? Plašio sam se da ne dođe do ovoga, a znao sam da će doći. Pobogu, koliki sam baksuz, među prvima će ovo da pročita. Uslediće onaj kameni pogled, propraćen rečima "šta li si mislio kada si sve to pisao, zar me gledaš samo kao obavezu, šta sam ti ja zapravo?". Uporno sam sebi rupu kopam, i sad kao najgori kreten uskačem u nju. Gde je sad izlaz, ja ga ne vidim... Gotovo je, dižem ruke....
Ehh pa da, u predhodnom pasusu, lako ste mogli zapaziti jedan oblik panike, to je ono što mene muči. Znao bih sada upotrebiti nekoliko adekvatnih izraza za tu moju boljku, ali ne želim psovke u ovom članku. E sad, kako to pobediti, kako da prestanem da se ježim kad vidim venčanicu, mladoženju i onaj svatovski red za njima, Bože, mislim da taj red stvarno nema kraj. Neki put se osećam da bih radije bio prvi u redu za vrata pakla, nego zadnji u redu svatovske konjice. Da, da, znam da ovo deluje nenormalno. Možda i jeste nenormalno, imati pored sebe nekog dugi niz godina, videti savršenstvo u njemu, osetiti ljubav koja vam se pruža iz dana u dan... Pored svega toga, i dalje neodlučan. Zašto? I ja se pitam, ako vi znate odgovor, znam i ja... I sad, čemu sad sav ovaj tekst, blog, ovaj članak? Vreme, vreme je odgovor, pišem o svemu ovome, ne prolazi problem koji me prati. Nego, vreme, ono stvarno prolazi.
