Pamtim, pričali su i pisali, svako je govorio neke svoje neizrečene reči do tada. Bezbroj svakodnevnih dešavanja, situacija, zgoda i nezgoda. Pisci, političari, inspektori, doktori, veliki i mali umovi pa i obični gradski prolaznici, svako je imao po nešto da kaže. Ideje, dobre i loše, milion raznoraznih sugestija i predloga, na svakom ćošku hrpa različitih a opet ujedinjenih misli i stavova. Svako od njih kao da je uvek znao o čemu pisati, toliko zanimljivi životi, što privatno, što poslovno. Svaki novi dan budio se sa odličnom osnovom za novu priču, za novi doživljaj iz njihovih velikih i zamršenih života... Pravo na slobodu izražavanja, pisanja, niko im nije mogao uzeti. Stoga je njihova bezgranična ljubav prema pisanju uzela maha.
Živelo se tada. Sećam se, sasvim solidno. Ne računajući par nekih nedovršenih ratova i po koji neopravdan genocid iz istih tih ratova, moglo bi se reći da je opet zavladao mir. Posleratno stanje puno ljudi, zanesenih i usijanih glava obuzetih zadovoljstvom i srećom jer nisu među onima koji su iz svega toga izašli obezglavljeni. Svi veliki povratnici iz tih ratova, pamtili su događaje, pamtili su one sa kojima su se preko nišana gledali. Pokušavajući da preko brda ili doline skinu po koju glavu i tako sačuvaju svoju na ramenima. Zapamtili su te sa druge strane, ne videvši im poglede ni likove, bolje nego one koji su ih do tog mesta doveli. Naravno, svako ko je preživeo i vratio se kući, gologlav kao veliki pobednik, imao je šta da ispriča i napiše. Mada je malo ko znao razlog zbog kog su se tu i našli, mnogo njih je znalo da kaže kako je to sve tamo trebalo da bude, šta je bilo ispravno a šta pogrešno. Naravno, da bi kritičari imali šta da kritikuju, neko je morao priču da prepričava... Izgradio se sistem, gologlavi veliki ratni povratnici bili su tu da nam ispričaju svoje priče, mudri i iskusni kritičari da to sve kritikuju i ispravljaju. Narod je bio tu da sve to sažvaće i proguta, da bi kasnije sve to sručio u lice svojoj deci, naslednicima.
Sada već gotovo savršeno formiran krug, potpuno se uklopio u geometriju skupova raznih organizacija, čije poteze diktira neko za koga je cela ta priča samo politika i posao. Da bi nastala opšta katastrofa, i da bi se narodu isprao mozak u potpunosti, nije puno falilo. Naivno, masa ljudi proždirala bi sve otpadke koji bi im uredno bili servirani od strane nekolicine lažnih patriota koji su se nažalost tada nešto pitali. Veliki broj do tada potpuno nevinih i nedužnih ljudi uprljao je svoje ruke u korist tuđe teško objašnjive ideologije. Nakon povratka, tada već drugačiji, psihički iznemogli ljudi, bili su previše srećni što su živi da bi uperili prstom u one koji su zaista krivi. Najjednostavnije rešenje je često i najbolje, davno rečena i od tada poprilično izopačena rečenica. Ovi ljudi, čvrsto su se držali toga. Najjednostavnije je bilo ispružiti ruku u pravcu zemlje protiv koje se ratovalo i reći "Sve su to oni izazvali", to su i činili. Da bi krug nastavio da se vrti, da bi sve nastavilo da ide tim tokom, takav stav i takvo mišljenje moralo je da živi i teče kroz generacije.
Pisalo se, pričalo i prepričavalo. Svim silama, očevi, stričevi, njihovi očevi, kultura, mediji, prosvetari... Od političara i raznih velikih državnika do malih uličnih trgovaca i običnih prolaznika. Svako od njih uticao je da dođe do proširenja tog odvratnog i providnog kruga mržnje. Mnoštvo različitih načina da se mladi informišu o prošlosti, o istoriji našeg naroda, o svakom ratu koji smo vodili. Pod utiskom savremenog društva, silnih i zlih čovekomrzaca oko sebe, mladi nastavljaju da šire krug prokletstva svojim prisustvom u njemu...
Citat:
Naš napredak je neosporiv, mladi naraštaj svoje talente nadograđuje obrazovanjem. Deca koja brzo uče imaju ogroman potencijal da svojim shvatanjima podpomognu savremenizaciji njihove, odnosno naše zemlje...
Pored ovog lepog citata u predhodnom pasusu, postoje neke stvari koje deca nisu savladala jer nema ko da im to kaže.
Kako noćas ja da spijem, kad mi dijete sa mnom nije
da li noćas zvijezde gledaš, prije nego mi snu se predaš
mirno snivaj tu je mati, da te mazi dok ne zaspiš
