Gde su nestale zamišljene boje?!

Ako si jedan od nas koji svoja osećanja ispoljavamo pisanjem, pažljivo pročitaj tekst u nastavku. Bilo da si pisac, pesnik ili bloger važno je da uživaš u onome što radiš. Ako svoje misli, ideje i snove, ili pak želje i iluzije zapisuješ ovde, potrudi se da ostaneš svoj. Sve ono što pišeš, stvaraš i proizvodiš, biće prelepo i stvarno do trenutka kad prestaneš biti ono što jesi. Ne dozvoli da ti se to dogodi, ne ubijaj stihove u sebi. Zaboravi sva pravila kada pišeš, pregazi sve barijere, pomeraj svoje granice iz dana u dan. Ne zavaravaj sebe dugačkim redovima, tekstovima bez kraja i poente, piši o svemu onoliko koliko želiš da kažeš. Ne postoji kratak ili dugačak tekst, postoji samo odgovarajući. Kraj dela se nalazi na samom kraju tvoje mašte i razmišljanja o tome. Zato piši, tako da ispuniš svoju dušu i svojim pisanjem prodireš u osećanja svojih čitaoca. Dozvoli drugima da te prepoznaju po tvojim tekstovima, izgradi sopstveni stil i vodi se njime, a opet zadrži pravo da svakodnevno unosiš nešto novo i osvežavajuće. Budi slobodan da upotrebiš gomilu reči koje imaš u izobilju, bez straha od tuđih pogleda i osuda. Ne opterećuj se gomilom izmišljenih pravilnika o pisanju, poštuj svoje pismo i gramatiku pisanja, ali pravilo o načinu pisanja ne postoji. Ne nasedaj na provokacije onih koji će te ubeđivati da je tvoje pisanje besmisleno i glupo, nemoj preispitivati sebe o kvalitetu tvojih dela. Tvoja dela su dobra zbog svoje specifičnosti, tvoja dela su tvoja perfekcija, to je ono što te čini da traješ duže. Učini da ti, kao stvaralac prelepih poema, priča i pesama, budeš kreator sopstvenog puta ka svojoj slobodi. Pisac je slobodan dok slobodno piše, ne dozvoli nikome da ti oduzme to pravo. Piši o onome što voliš, izazovi emocije onome ko čita. Nateraj svoje čitaoce, da se naježe čitajući tvoje delo, probudi najdublje emocije u njima, izmami njihove suze i osmehe. Uradi to na svoj način, u svom svetu stvaralaštva postavi pravila po svojoj želji, suprotno lažnim pravilima, stavi osmeh na lice i ponosno radi ono što voliš. Posmatraj stvari očima svog objektiva, slobodno piši i proživi svoje delo...

Slušajte ih, sažvaćite zajedno sa mnom gomilu gluposti koje izlaze iz njihovih lažljivih usta. To je sve što oni hoće od nas, da budemo prokleti slepci i ne vidimo sve ono što očajnički pokušavaju da sakriju. Prokleti manipulatori, plaćenici, drolje, pedofili i bolesnici, koji se kriju iza tuđih zidina srama. Ne dozvolite da vas obmani lažni kič kog su se dokopali po cenu sopstvenih obraza, i zadnjica. Dosta je! Recite to i vi, dosta smo ćutali kučkama iz naših komšiluka, njihovim providnim pričama o ljubavi i zaljubljenosti u one sa kojima dele krevet zbog novca. Jer, jedno je uvrediti poštenog čoveka a drugo sručiti istinu u lice kurvi koja to zaslužuje. Ne želim više da slušam pridike onih koji gorepomenutim nakazama plaćaju zadovoljstvo. Neću da me takvi uče kako treba da se ophodim prema ženama, neću da sutra moje dete spozna takvo društvo. Smučili su mi se sitni i krupni lopovi, koji jebeno glume poštenje, a o poštenog čoveka nisu se ni u prolazu očešali. Kradu i otimaju jedni od drugih, svakodnevno šire taj besmisleni krug, i na kraju jedini koji ispaštamo smo mi koji se ponosno držimo izvan. Dok jedni kradu od drugih ljudi, drugi svoje nemilosrđe usmeravaju ka prirodi. Ni kriva ni dužna iz dana u dan sve više i surovije ispašta zbog neobrazovanih podivljalih idiota, koji ne mogu da se suoče sa svojim problemima pa bes iskale na njoj. Ako treba vratimo zakone, koji kažu "oko za oko, zub za zub", kazna nikada nije bila dovoljno velika, kazna ne može nikada biti dovoljna za njih. Pobijmo ubice, naplatimo lopovima, osakatimo bolesnike, učinimo ih zaista bolesnim. Neka na svojoj koži osete, sva zla koja su počinili, pravda samo tako može biti zadovoljena. Hajde da ponovo slobodno hodamo našim ulicama, bez straha, bez stida, sa ponosom u glasu i pravdom u rukama. Razbistrimo zajedno ovu mutnu vodu koja plovi našom zemljom, i obećajmo našim naslednicima čistu budućnost.

Dobro jutro dobri moji blogeri, pomalo i pošteni. Sada je 5:30, i tesko mi je da poverujem da se budim ovako lepo naspavan. Inače sam neko ko se čitav svoj vek bori sa nesanicom. Nedostatak sna od mene je načinio jednu uvek namrštenu facu, konstantno napetog i uopšte loše raspoloženog čoveka. Elem, danas tvrdim da to neće biti slučaj. Sinoć sam zaspao oko 23:00... Za nepoverovati zaista. 

Negde sam čuo da se po jutru dan poznaje, ako je tako onda će danas biti mrak... Ok, preskočiću jeftini humor danas, naravno da još nije svanulo. Ovde u Vojvodini sve je ravno pa kapiram da sunce izlazi naglo, samo odjednom se pojavi gore, kao u crtanim filmovima. Ne znam da li je to trebalo da ispadne smešno, ali ukapirao sam da nije. Trebao bih skuvati kafu sad, onako jaču crnu. Inače pijem lokalnu kafu, koja se proizvodi i pakuje baš u mestu gde živim, volim domaće. Dobro, pelinkovac nije lokalni proizvod. Ne marim, nego ću sipati jedan dupli uz čašu koka kole...

Dobro jutro još jednom 

Sta je život, no velika borba, čežnja ka slasti i velikoj pobedi, što se na kraju svede na put do gorčine i teškog shvatanja. Svega što vidimo a ne umemo gledati. Pa kad svi znamo šta je zašto se zaista ne potrudimo da ga prihvatimo i shvatimo, ja činim sve da prihvatim stvari onakve kakve jesu i valjda moraju biti.

Lako se kažu skrene sa prave i uhvati ta pogrešna smernica, ali uvek sam nekako težio ka boljem i verovao da će bolje i biti. Uvek sam bio ta navodno srećna budala u drustvu koja bi ostajala pozitivna pa i kad je sve crno i negativno bilo. Milion puta čuo sam sebe kako zatvorenih usta mrmljam kroz zube, ohrabrujem sebe rečima ja to mogu. Valjda me je uvek tešilo što imam to nešto, što bi mnogi platili da se to kupiti može. Na žalost mladost i zdravlje ne mogu se kupiti.

Znam, neću večito biti mlad, i nekako to me nije toliko ni bolelo, jer mladost bi prošla svakako, ovako ili onako, brže ili sporije...

Bolest kao bolest, šta znam, ne želim mnogo pričati o njoj. Neću ja tražiti neku pomoć ili šta već, pa da je opisujem detaljno. Sve traje oko dve godine otprilike koliko ja znam, ali naravno, ko zna koliko se sve to spremalo i razvijalo u organizmu. Šta god da ga je pripremalo, moram mu odati priznanje zaista, sasvim je neizlečivo. U početku su pomagale terapije, ali kako je vreme odmicalo i one su sve slabije delovale, glavobolje, groznice i vrtoglavice su postale neopisivo snažne i sve češće i češće. Bilo kako bilo, ništa nije moglo ovu glavu sprečiti da funkcioniše, razmišlja, sanja, mašta i seća se. Vreme nikada pa ni tada nije radilo za mene, dosta sam slušao o tom nekom prosvetljenju, i čekao ga. Trenutak kad sve shvatiš, sve otkriješ, gde si grešio, šta si trebao a šta nikako nisi smeo uraditi. Sigurno ste čuli za to, kažu da ti tada ceo život prođe kroz glavu. Ma nisam mogao dočekati, znao sam da moram poći još malo i nisam smeo sebi dozvoliti da odem dok ne ugledam tu svetlost.

S obzirom da nisam znao kako ona dolazi, dolazi li spontano ili samo bljesne neposredno pred smrt, morao sam zapamtiti svaki čudni detalj koji bi mi se dešavao. Voleo sam da pišem uvek, prema tome sam odlučio da zapišem sve što mogu i sve što mi se desi. Ako vi ne možete da razumete zbog čega mi je to toliko važno, meni je drago zbog toga, jer to znači da vaš odlazak tamo gde ja idem nije ni blizu. Srećni ste, jeste i to smo zaključili, pustite me da nastavim priču, i ona zaslužuje svoj kraj.

Ubrzo shvatio sam da je vreme u jednom trenutku zaista počelo da radi za mene. Jasno je da veliko prosvetljenje i ceo život pred očima, taj prelepi trenutak kad ću sve ponovo proći i videti, opet na nogama daleko od ovog užasnog kreveta dolazi jer je to moja sudbina. Srećan što umirem, jer što sam bliži smrti bliži sam i tom prelepom trenutku i belim zracima svetlosti. Samo sam trebao da čekam, da se dogodi ono što mora... Preskočio sam nekoliko poslednjih terapija, bio sam možda previše zauzet i pretrpan nekim drugim stvarima. Naravno da nije bilo tako, ali sam osetio potrebu da to kažem. Elem, doktori su smanjili učestalost terapija jer su zaključili da deluju kontraefektivno na mene, i izazivaju nervnu neujednačenost. Naravno da to nije bilo istina, ali nije me bilo ni briga. To što su oni digli ruke, samo mi je olakšavalo put. Da doktori imaju pravo prošlo mi je kroz glavu svega jednom. Osećaj koji je teško opisati, ali toliko drugačiji osećaj da me je naveo da pomislim da polako skrećem sa uma. U početku sam bio uplašen, mislio sam da je smrt, pomislio sam da zaista odlazim a nisam doživeo to što sam toliko isčekivao. Ne, bilo je to nešto sasvim treće, kao da me je sama smrt iskušavala, stavljajući pred mene test, poligon i zamišljene putanje koje me vuku sebi na prevaru... Bio je to lep osećaj moram priznati, veoma primamljiv. Obično pred spavanje, ili ako bih samo duže ležao. Osetio bih ogromno prostranstvo oko sebe, neverovatan izostanak daha, glava bi počela da mi pada i pošao bih ka gore. Osećaj potpune izgubljenosti, kao da zaista lebdim polako ka gore, kao da moja glava vise nije moja, ne bih je mogao pomeriti desetak sekundi koliko je sve to trajalo. Sve je tako lepo izgledalo, ali nisam se dao prevariti, vikao bih:

" Gde su moja sećanja, moji roditelji i ja, vrati mi majčin osmeh, poljubac i zagrljaj, imam pravo da sve to još jednom vidim i doživim! Neću ti dozvoliti da me prevariš "

Bilo je blizu, baš blizu. Nisam smeo dozvoliti sebi da mi se to ponovo dogodi, pridržavao sam se doktorskih saveta samo zbog toga. Nisam smeo da rizikujem da ponovo upadnem u zamku onog što na prevaru hoće da me odvede. Želeo sam da još jednom vidim sve, žudeo sam za tim trenutkom beskraja. Predustrožnosti radi , rešio sam da se odreknem spavanja, ili da ga bar svedem na minimum. Sve sam karte otvorio, i kad već moram da umrem, neka to bude na način koji zaslužujem... Trudio sam se da što duže ostanem budan, pio sam dosta kafe, nisam dugo sedeo na jednom mestu, o ležanju nisam ni pomišljao. Pod uticajem umora i valjda toga, noge su počele da me užasno bolu posle nepuna dvadesetčetiri sata, što mi je otežavalo jer sam bio primoran da sednem. Rešio sam da uzmem tablete u nadi da će mi pomoći da ostanem budan. Već ni sam nisam tačno znao koje da uzmem, doktor mi ih je prepisao mnogo, pamtio sam ih po bojama. Međutim, sve su mi nekako delovale isto, isti natpisi na ambalažama, iste veličine, istog oblika... Nisam znao koje treba da popijem, oblio me je neki hladan znoj i onako šakom uzeo sam možda oko desetak pilulica. Osetio sam kao da mi se krv sledila u venama, počeo sam da se tresem i na neki način oduzimam. Sve je bilo crno, nisam ništa mogao videti, ništa dodirnuti, dok u jednom trenutku nisam ugledao svetlost. Belu svetlost kako treperi, i prolazi ispred očiju ogromnom brzinom...

"Uspeo sam mama,  uspeo sam" 

Iščekivao sam nežni i topao majčin osmeh, međutim prvo što sam ugledao u toj svetlosti bila je medicinska sestra... Naime, doživeo sam neku vrstu psihofizičkog šoka, i bio u komi oko dve nedelje, probudio sam se u krevetu delimično nepokretan.

Centralna paraliza, prouzrokovana virusom "Rabiesa", sprečava me da bilo šta dalje zapišem o ovome. Uskoro će mi se oduzeti i ruke, baš poput nogu koje su već potpuno nepokretne. Sve će to kasnije da se proširi na disajne organe, kanali će se zatvoriti, i sprečiti dolazak kiseonika u mozak... Žao mi je što ne možete da saznate kraj. Ja sam tu još neko vreme koje mi je preostalo. Provešću ga čekajući, držite mi palčeve, samo želim još jednom na tren da sve vidim i proživim. 

Zažmuri, toliko puta sam čuo to od svih vas. Bili ste tu sa strane, da me gledate kako se gubim u blatu i lokvi krvi. Niko mi nije pružio ruku, ne, lakše je bilo reći mi samo "zažmuri". Pustili ste da mi sve ovo urade zlikovci, gori ste od njih. Niste vi bili posmatrači, skakali ste i urlali, uživali ste gledajući me kako se mučim, trepnuli niste... Naravno, meni ste govorili da zažmurim. Želeo sam da ne vidim, kakvi me to osuđuju, ne znam samo čime sam to zaslužio. Jesam li žmurio? Teško bi bilo gledati vas, kako grešni u nove grehove srljate. Nije se radilo o glavi, bar ne o mojoj tada, ona je svoje grehe okajala. Vas je takve, danas podle i zle pokušala dovesti na pravi put, mene je i dovela, verujte. Glava?! Nije mi više ni trebala, potrebnija je vama bila tada, no meni. Odrubili ste stablo koje vam je najviše plodova davalo, polako, shvatićete... Obezglavljen starac, ma mogli ste bolje znam. Starac bez glave, koliko to može koštati narod poput vas? Ne bi ni koštalo mnogo da njegova glava nije vodila i vas gologlave i slepe. Zatvorenih očiju, video sam vašu propast i sve sto vas čeka i sleduje bez mene. Zar toliko gneva, mržnje i žeđi za smrću možete da nosite u sebi, da mi u oči niste umeli pogledati. Da, žmurio sam, i tako slep kroz tamu videh šta vas to jadne čeka. Ja odlazim sad nazad, vratio sam se samo da kažem da vam sad ne umem pomoći, "Zažmuri" vikali ste, sada me molite za vas da opet, otvorim oči...

Tih dana, pisao sam neku poeziju sećam se. Inspirisan ljubavlju koje je bilo u izobilju, oko mene. Gde god bih se okrenuo, naišao bih na neku malu slatku vešto čuvanu ljubavnu pričicu. O prolaznosti života nisam mnogo mislio. Kakva prolaznost? Živeo sam život obojen nekim svojim šarenim bojama, bilo ih je mnogo. Svaki novi dan ispunjavao sam nekim novim kratkotrajnim sitnicama koje su me činile srećnim, i bojile svojim lepim bojama moju sivu pesničku dušu. Budilo bi me jutro puno novih ideja i maštarija, dok bi me u krevet spremala noć koja je bila tu da sve to sa njom utone u mrak. Čudno je bilo gledati čoveka kako stoji u mestu, držeći u rukama garnizon snova koje je trebalo ispuniti. Međutim, ja sam to gledao iz nekog svog ugla, sa nekim svojim maštarsikm očima. Za mene to bila jedna stara stvar, i neka moja stara putanja koju sam forsirao od kad znam za sebe. Moja večita želja, moj zacrtani cilj, osamostaliti se i zavisiti samo od sebe i svoje sposobnosti. Bio sam siguran da sam taj cilj ispunio, da sam taj horizont savladao, i da me ništa sa tog puta ne može skrenuti.

Lagaću vas ako kažem da sam bio izbirljiv čovek po pitanju žena, nisam. Svaku devojku koju bih upoznao gledao bih drugačije, jer sve su one i bile drugačije. Toliko inspiracije znale su da probude u meni, izvlačile su iz mene one najdublje stihove i poeme. Svako svoje iskustvo sa njima, u meni je ostavljalo traga taman toliko da iz toga izvučem i zapišem što se zapisati može. Voleo sam, nisam voleo, voleo sam, nisam voleo... Voleo sam sve na njima, na svakoj sam znao ugledati nešto što me zaseni i ponese. Razmišljao sam, mnogo sam razmišljao o njima i u svakoj sam uspeo da pronađem i razlog zbog kog bih je ostavio... Šta mi je tada trebalo, dobro vino, svirci, gitara i pesma. Mnoštvo sitnih i jeftinih zadovoljstava koje mi je nudio grad obasjan svojim treptućim žutim fenjerima i noćnim životom. Nisam se štedeo, imao sam sve ono što mnogi mojih godina nisu. Sve što je prolazno u životu, sve sam to od života dobijao i uzimao to kao najvrednije zrno radosti. Taj mali tračak radosti, vodio me je putem, polomljene kaldrme i mokrog trotoara, od jedne do druge kafane. Darivao stihovima žene, uglavnom tuđe, pamtim. Slovima ispunjavao njihova srca, volele su to, čuvale su u sebi jedan mali delić emocija, i znale da osete moje reči, i moje stihove u pesmi.

Da, da napomenem, radio sam. Mada možda ne deluje tako, danju sam radio težak fizički posao, noću bih pisao, neki put pevao, plakao, i neretko radovao se sitnicama. Imao sam neki svoj sklop iscrpljujućeg fizičkog rada, i pisanje poezije o ljubavi, istini i laži, insipirisan mnoštvom tadašnjih gradskih priča i događaja. Možda zvuči pomalo čudno, pisati i raditi fizički posao, ja i danas mislim da je to bio jedini izbor za mene. Radeći svoj dnevni posao odmarao bih se psihički za noćno pisanje koje se često zorom završavalo. Godine su tako prolazile, i prošle su, od posla ostala mi je valjda neka reuma koju evo ni dan danas ne znam kako sam zaradio. Ne sećam se jednostavno, prolazilo je, radio sam, mada fizički umoran i prljav, glava bi mi uvek ostajala čista, bista i odmorna. Meni je to bilo najbitnije, jer sam sve mogao posvetiti lepoti pisanja, i stvaranja na papiru.

Ako se dobro sećam ta mala, imala je crnu, nešto dužu i ravnu kosu, viđao sam je nekad sa majkom kako prolazi sokakom. Išao sam za njom, tako se govorilo. Budila je nešto u meni, neke duboko skrivene emocije i osećanja, činila je da se osećam snažnije, otpornije, da ne kažem mlađe... Nikad joj doduše nisam prilazio, ali ne krijem da sam joj posvetio nekoliko lepih stihova. Ne, nije ih pročitala, valjda zbog toga što joj ih nikad nisam uručio. Bila je nekako, jedinstveno lepa, uživao sam samo stajati i gledati je, kako stoji na trgu i smeši se golubovima koji lete oko nje i čekaju da im baci koje zrno.

Stajala je, stajao sam, nikad joj nisam ni prišao, oni su dobili svoje zrno, a ja se za svoje valjda nisam ni potrudio. Godine ni vreme nisu umeli da stoje, valjda su samo proletele pored mene. Sretoh je sada, mlada je, smeši se kao onomad. Ima svoj dom, porodicu, i srećna je, govorila je, njena mladost u njima da leži. 

Osamostaliti se, ni dalje ne znam da li sam taj cilj ostvario, ili sam se nesvesno za život osamio. Sam, valjda samim tim i star, pitam se šta je ta prolaznost života... Ovog puta znam odgovor, jer sam se sa njim sam mimoišao. Ako je prolaznost života, baš kako sam shvatio, ja sam pored svog sam, samcat prošao...

Zbogom školo, nisam te ni vol'o, lud sam bio što sam dolazio. Nekad je to neko zapisao, ne znam tačno kada i ko. Možda baš zato i ne znam, jer sam ovo pevao kada sam završio svoje školovanje. Ne znam zašto, ali mi zvuči nekako naški, onako baš, baš Vojvođanski. 

Obdanište, valjda se to tako zove, kažu da tu sve počinje. Stvarno nisam siguran jer, tamo sam odlazio veoma retko, nekoliko puta svega. Na pitanje zašto je to tako bilo, sada možda i ne bih znao da odgovorim. Međutim u to vreme sam stvarno imao debele razloge. Da, tačno je da mi je obdanište bilo na nekih pedesetak metara od kuće, ali je za mene taj put bio dug kao Zrenjanski put. Prvi dan u obdaništu nije bio tako strašan. Nakon što me je majka dovela, uz par suza nije mi bilo tako teško da se pomirim sa tim da ću tog dana prepodne provesti tu. Međutim, problem nastaje sutra, preksutra i tih sledećih nekoliko dana. Na pitanje "Kako se vaše dete uklopilo u obdaništu?" mnogim roditeljima uobičajen odgovor bio bi "Pa prvi dan je bio malo teži, sutra je već bilo lako". U mom slučaju stvari su bile malo drugačije. Zašto? Jednostavno je, drugi dan kada sam bio probuđen uz reči "Hajde, da te mama spremi za zabavište", ostao sam zatečen u čuđenju. Sećam se kao da je juče bilo, mislio sam "Ma daj bre, da li ja sanjam ili opet moram u onu prokletinju?!". Naravno, to nije bio san. Tu počinje pakao.

Činjenica da ću svakog dana morati odlaziti tamo, tačnije dolaziti ovamo (jer sam to uglavnom mislio u vreme kada sam sedeo tamo i glumio da volim da se igram sa ostalom decom) me je naprosto užasavala. Što se igre tiče bio sam samotnjak, voleo sam svoje igračke, maštu, mir i tišinu. To je za mene bila igra. Mogao sam biti sve što poželim, kad sam imao traktor, bio sam traktorista po sobnom tepihu. Ako su bili roboti, lako bih se pretvarao da sam moćni rendžer. Autići, sitne figurice, ma sve i svašta, od igle do lokomotive. Naravno u zabavištu je sve to bivalo drugačije. Igračke su se dobijale po zasluzi, milion i jedan uslov. Sećam se koliko sam hteo jedan crveni avion, onako poveći. Za mene, tada to je bilo gotovo nemoguća misija, jer ko je prvi završio sa pisanjem, taj je prvi birao igračku. Da, i to pisanje, ono mi je posebno predstavljalo problem. Konkretno, radilo se o linijama, kosim, pravim, krivim... Meni, su sve uglavnom bile krive poput Bečejskog puta. Zbog toga sam uglavnom među zadnjima predavao rad. Jedna od stvari koja me je u tom groznom mestu užasno nervirala, bila je korupcija. Hah, naravno, tada nisam imao pojma da se to tako zove. Elem, dete je kažu lako prevariti, ali ja sam tada stvarno primetio da tu nešto gadno ne valja. Naime radilo se o jednoj devojčici, čija je majka imala veliki uticaj na vaspitačice tog obdaništa. Njoj se uvek sve pomagalo, i sve je prva završavala. Nisam ja onda znao da se pobunim tu, pa nisam ni pominjao. Međutim kada dete sa pet, šest godina to primeti, to zaista nije bilo zanemarljivo. Ne bih da imenujem vaspitačicu. Mada sam siguran da njoj to ne bi smetalo jer je ona pokojna već duže vreme. Ali možete je videti na slikama, bila je to jedna krupna, tačnije ogromna žena sa kovrdžavim uvojcima i ... Auu ipak ne bih mogao ni da vam je sa slike pokažem, jer nisam stigao do slikanja. Tada sam ja već bio izvan cele te priče, u svom dvorištu sa svojim mozgom i svojim igračkama. I dan danas se sa društvom slatko nasmejem dok gledamo te slike, jer svi su oni tu, a mene naravno nema. To sa zabavištem, koliko je tačno trajalo ne znam zaista. Sve u svemu došao sam do te tačke, da sam se pravio bolestan, umoran, smrznut i slično. Sve, samo da ostanem kući taj dan. Jednom sam se ukočio pokušavajući da simuliram smrt, ali tako mali jednostavno nisam znao da mrtav covek ne sedi ukočen, sa ispravljenim leđima i vratom. Bio sam provaljen. Što bi rekli "Busted". Bilo je tu svega, pred sam kraj me je već i starija sestra vodila, i ostajala samnom nekoliko sati, da ne bih pokušao da bežim. Ma samo dno, verujte mi na reč. 

Napokon posle nekog vremena (za mene veoma dugog vremena), moji roditelji donose odluku. "Neka ga", rekao je moj otac, "nek sedi kući i nek se igra, nek odrasta kroz igru, sve što se tamo uči naučiće ovde sa nama". Majka se naravno složila jer ni ona nije mogla više da gleda svoje dete kako se pati sa onim rospijama tamo... Istina, sve je to tada bilo malo drugačije izrečeno, nešto bliže rodbine me se verovatno tada i odreklo, ali hej, koga je bilo briga?! Mene sigurno nije bilo.

Na pitanje šta sam postigao time što nisam išao u obdanište, mogu da kažem ništa posebno. Na pitanje šta sam izgubio time što nisam išao u obdanište, mogu da kažem apsolutno ništa. Na sva ostala pitanja koja su bila postavljena meni na pedagogškom testu pred polazak u prvi razred osnovne škole, odgovorio sam i više nego dovoljno dobro i tačno. Što dokazuje da tada obdanište nije bilo obavezno. Mada nisam pohađao, znam da su tamo deca koja su išla imala jedno lepo i normalno detinjstvo, kroz igru nešto su i naučili. Nas su učili da budemo deca što duže jer je detinjstvo samo jedno, i morate priznati da ste i vi neki put poželeli da samo jedan dan opet budete dete. 

U današnje vreme, dete ne može ostati dete, jer u predškolsku ustanovu mora da ide. Zorom, pre prvih petlova skoro. Da bi se tamo susretali prvi put sa engleskim jezikom, deca koja ni srpski ne znaju da pričaju još kako treba. Osnovna škola, prvih nekoliko razreda, umesto ocena, deca dobijaju cvetiće, zvezdice, pluseve i minuse. Gde je tu logika, neki redosled, gde su nestale ocene? Brdo informacija, za njihove male bezbrižne glave, u kojima još uvek caruje želja za igrom. Toliko stvari koje bi smo voleli da naša deca nikada ne saznaju, da se nikad s njima ne sretnu. Istina je, ne možemo da sprečimo našu decu da osete ovaj težak život, i prepreke koje ih čekaju. Ne moramo im zbog toga, na njihova mala leđa sav taj teret sručiti pre vremena.

Podstaknut pričama ljudi iz mesta u kom živim, o trenutnom obrazovnom nivou u našim predškolskim ustanovama, bio sam inspirisan da napišem ovaj članak. Apelujem na odgovorne, da ne traže nemoguće od naše dece. Svojim tokom i prirodnim putem, deca će sama odrasti. Sve u svoje vreme.  

Odlučnost, hmm. Odlika svakog pravog muškarca, koji uvek zna šta će sa sobom i šta želi od života...

Ne znam zašto sam ovaj blog počeo na način koji sam to uradio, ali jesam, i nazad se ne vraćam! Mislim da je i to jedna odlika koja bi trebala da krasi "pravog" muškarca. Da ne dužim mnogo, ako je odlučnost znak da ste pravi muškarac, mislim da sam u svemu tome zalutao. O čemu se radi? O donošenju odluke, treba da donesem odluku koja će mi uništiti život. Čekajte, jesam li rekao "Uništiti"? Ma naravno da nisam to hteo da kažem ,mislio sam na odluku koja će mi promeniti život, na bolje naravno... Gde sam ono stao...? A da, odluka. U principu ovo se ne bi trebalo zvati "odluka", više kao "vreme za to". Hej, pa znam o čemu pričam. Kada vidite da nekog vode pred oltar, sa pištoljem na njegovom potiljku, zapitate se gde li je tu odluka... Bravo, pogodili ste, rešio sam da stanem na ludi kamen, samo što još nisam doneo odluku... 

Ona, moja bolja i lepša polovina. Kada je reč o njoj, jednostavno ne umem da se izrazim dovoljno dobro da bih je opisao. Ona je nešto savršeno, nešto idealno, nešto zaista posebno. Za razliku od mene ona je veoma odlučna u svojim namerama, sigurna u sebe, zna šta hoće... Po malopređašnjem kriterijumu ona bi mogla biti "pravi muškarac". Ne, ne, ne, nemojte pogrešno da to protumačite, neću da se dovodi u pitanje njena ženstvenost. Ona je veoma ženstvena, kakvu ona kožu ima, svako bi joj pozavideo. Nema te pomade niti kremice koje bi vam pomogle da imate kožu nežnu kakvu ona ima. Lice, da ne govorim o tome, neverovatno idealan spoj njenih crta lica i prelepih očiju... Ehh sad, te oči. Mogao bih toliko pisati o njima ovde, ali ostaviću to za neku drugu priliku. Hmm šta bih vam još mogao reći o njoj? Verovatno, dosta nekih stvari, ne znam ni ja sad, ima tu milion nekih sitnica. Ahh da kad smo već kod sitnica, ona se ne zamajava sa sitnim stvarima, niti se hvata za te sitne stvari. Zapravo ona uopšte ne obraća pažnju na te sitne stvari, pa ih gotovo nikad ne uzima u usta, stvarno. Au, perverznjaci, nisam na to mislio. Mislio sam na one sitne greškice, kojima smo mi muškarci toliko skloni. Ne, ona to prašta, zaboravlja, ostavlja iza sebe. Verujem da se i vi sada pitate da li sam ja to zaslužio? Pa ako uzmemo u obzir sve ono što smo zajedno prošli i moju žrtvu u svemu tome. Koliko sam se ja samo davao za nas i ... U redu, dosta je, neću više o tome. Zašto bih toliko pričao o tim nebitnim stvarima. Moje zasluge u našoj vezi su neosporive, ali kao što rekoh,  neću više o tome. Moja bolja polovina, inače neću više koristiti taj naziv za nju. Stvarno nije teško biti bolja ili lepša polovina od mene... Ne, ali ona nije samo prosek, već nešto mnogo iznad proseka zaista, nego vi niste dobro razumeli. Zbog svega toga gore navedenog, verujem da vam je jasno koliko sam zaljubljen u nju. Ako je to već tako, sigurno se pitate čemu tolika frka oko te odluke, koju ja treba da donesem? Ima tu nekih razloga.

Dakle, da nastavim gde sam stao, ipak treba ovu dramu pojasniti i završiti. Zaboga, jesam li ja ovo upravo nazvao dramom?! O bože, mislim da dramu svakako neću izbeći kad ovaj tekst ugleda svetlost dana. A šta ako ga objavim noću? Hmm, svejedno će se čitati i danju, ona će ga jednom svakako pročitati. Gotov sam, ne mogu se sada izvući. Kako ću sve to da objansim, šta da joj kažem, njoj i svima onima koji će zinuti na mene zbog ovoga? Plašio sam se da ne dođe do ovoga, a znao sam da će doći. Pobogu, koliki sam baksuz, među prvima će ovo da pročita. Uslediće onaj kameni pogled, propraćen rečima "šta li si mislio kada si sve to pisao, zar me gledaš samo kao obavezu, šta sam ti ja zapravo?". Uporno sam sebi rupu kopam, i sad kao najgori kreten uskačem u nju. Gde je sad izlaz, ja ga ne vidim... Gotovo je, dižem ruke....

Ehh pa da, u predhodnom pasusu, lako ste mogli zapaziti jedan oblik panike, to je ono što mene muči. Znao bih sada upotrebiti nekoliko adekvatnih izraza za tu moju boljku, ali ne želim psovke u ovom članku. E sad, kako to pobediti, kako da prestanem da se ježim kad vidim venčanicu, mladoženju i onaj svatovski red za njima, Bože, mislim da taj red stvarno nema kraj. Neki put se osećam da bih radije bio prvi u redu za vrata pakla, nego zadnji u redu svatovske konjice. Da, da, znam da ovo deluje nenormalno. Možda i jeste nenormalno, imati pored sebe nekog dugi niz godina, videti savršenstvo u njemu, osetiti ljubav koja vam se pruža iz dana u dan... Pored svega toga, i dalje neodlučan. Zašto? I ja se pitam, ako vi znate odgovor, znam i ja... I sad, čemu sad sav ovaj tekst, blog, ovaj članak? Vreme, vreme je odgovor, pišem o svemu ovome, ne prolazi problem koji me prati. Nego, vreme, ono stvarno prolazi.