Gde su nestale zamišljene boje?!

                                                             Majko

Ne plači danas, ne kao majka što ostaje bez sina. Plači, kao žena što mi možda ni imena ne poznaje. Ne nizi moju ljudskost i postojanje, jer lako je suze za svojim proliti. Učini me većim no što sam bio, oplači me kao tuđu kost, samo onoliko koliko zaslužujem. Oplači me kao običnog čoveka, jer onaj koga bi neznanac znao oplakivati, veliki je čovek morao da bude. 

Ni mi je šteta živeti samom,

neg' ko će me sutra po ramenu tapšati,

jer šta je paor, zanimanje samo

i zemlja na kojoj su isčezli šapati

brazdice moje, promrzle rano,

pa poredim sebe i useve propale

dođem na isto, na pusto i ravno 

na pognuto klasje i plodove opale

ne marim babo, za tvoje imanje,

i kadgod su ljudi kockari bili

popili vise, zaradili manje

pa navek u društvu i bogati bili 

Krilima severnog vetra

Krilima severnog vetra, pogrešnim pravcima nošen

dečak u telu muškarca, oštrom mačetom sam košen

poput kazaljki starog sata, istim krugom večito,

nikad u svoju odbranu, nikad za sebe rečito,

rečima sebe hrabrio, pisanjem sebe hranio,

gazio asfalt i ponos, dečačke snove ostvario

korakom mladog sanjara, sanjao ljubav bez uslova

hteo sam smiraj za sebe, više od pada i uspona

Realnost (bez cenzure) 

Pregršt želja, garnizon snivanja

šakica jada, i nula ostvarivanja

u nedogled snova, planova propalih

gomila zabluda i bednika postalih

kriza bez daljnjeg, budućnost bez ičega

život i smrt u izobilju ničega 

Misao o tebi

poput svilene niti

mazi tišinu u mojoj glavi

purpurnom bojom

mili kroz snove

u njima se rađa

i umire na javi 

                                            Oktobarsko jutro

Sveže oktobarsko jutro, avliju mi prekriva hladna i čemerna iluzija u vidu mokre rose, čija je gluma samo providno staklo...

"Nisi ti rosa i nije do jeseni, ne laži da samo najavljuješ zimu

decembarski dani što idu, mnogo su mi više od zime i hladnog 

lediš mi krv u žilama i lomiš pogled u očima 

svaki put kada me kao šamarom udariš u lice pomenom njenog imena 

ne laži, nisu to nagoveštaji zime, sve je to ona 

šapat u hodu po opalom lišću i škripanje snega pod korakom njenim"

                                              Pismo starim perom

Pisah joj starim perom, jer staro će veštije zapisati. Istina, kroz

godine sve se slabije seća lika jednog anđela o kome piše i sanja.

Ne ume je ni moja umorna ruka nacrtati,

a grehota bi bilo neveštom rukom lice joj iscrtavati.

Pisah o njoj, a svako ko bi me poznavao

iznenadio bi se, večito sam je sebično čuvao.

Znao bih se ja i sada plašiti da mi je neko od vas ne bi uzeo,

ali čemu sve to kada bez nje ostadoh i sam.

Gledah joj oči i videh sve ono što drugi priželjkuju,

držah je za ruku i imadoh pola sveta u šaci,

pratih njene lagane stope i dođoh bez muke do vrata samog raja.

Vrata bejahu zatvorena i zapeta sa druge strane,

nemogoh ući pa padoh na pragu i pismo joj jedno ostavih k'o

zavet. 

                                              Pogledi ćute

Danas evo, posle toliko vremena odnešenog u nepovrat, na krilima jesenje monotonije pitam se jesmo li slepo počeli, ili smo negde u putu oslepeli. Sve je toliko realno oko nas, sve je toliko surovo realno a mi i dalje sve gledamo površno. Ponovo nam se kao i svih prethodnih godina pogledi sučeljavaju, pa i kada se sretnu brzo pobegnu jedan od drugog. Bar da je to onaj stari stidljivi uplašeni mladalački pogled, koji smo toliko obožavali. Ovaj je drugačiji, jezivo tup, i zastrašujuće prazan, pogled koji bezgranično ništa ne obećava, pogled koji tišti i lomi. Pogled koji boli i odvratno ćuti...

Reklo  bi  se, čudan  smo  neki  narod

prečesto  neprijateljski  nastrojeni 

sa  usađenim  genetskim  porokom 

tačno  rečeno,  "nacionalizmu  naklonjeni"

Postoji  pak  sumnja  da  smo  uopšte  ljudi  mi  Srbi,

što  ćutimo  njihovim  čoporima 

da  bismo  posle  bili  neljudi  i  ludi   

kad  glasno  se  odupremo  "Evropskim  okovima" 

Ugostimo  sve  njihove  pse,  koji  su  lažno  posebni 

u  cirkusu  našem 

neka  nas  krote  

oni  što  nisu ni  klovnova  dosledni 

Fudbal, lep muški sport koji je u mom domu još uvek izuzetno poštovan. Čak i pored činjenice da polako počinje da gubi svoj smisao i prelazi na žalost u kategoriju borilačkih sportova...

Da, gledao sam i utakmicu, naravno... Na neki način, obe reprezentacije došle su do svoja tri boda u gostima, prema tome je sam ishod na obim utakmicama isti, samo eto... Način je drugačiji, jer ipak jedno je nešto dobiti, a drugo je nešto zaraditi.

Bravo za naše momke, dokazali su da im ne treba "dodeliti" njihova tri boda, oni to mogu i sami na terenu da izbore. 

                                                                 ...

Oduvek smo kao nacija,

kao društvo i kao država,

težili ka tome da idemo u pravcu Evrope,

u korak sa svetom...

Zar ovaj svet ide u dobrom pravcu?!

Ma hajde, koješta...