Od malih nogu maštao sam o njoj, jednoj u milion koja će se ponosno zvati mojom. Želeo sam leteti sa njom, dotaći vrh ljubavi, savršenstvo u trenutku. Trebala mi je ona da joj pružim sve što umem, da iskreno volim i čuvam nju koja će biti toga vredna. Topila bi se u mom naručju, u stanju potpune predanosti duhom i telom. Predanosti meni, koji sam spreman smrviti i kamen rukama golim radi nje.
Učinio bih i najgore ludosti za nas, ne stidim se toga. Naprotiv, ponosim se što sam takav, ponosan sam što ne dam niko prstom da takne u tebe i mene. Možeš me nazivati čudnim i zadrtim zbog toga, bilo da sam brzoplet ili pak nagao ja ću uvek držati gard za nas. Ne plašim se tuđih pogleda ni reči, a ipak drhtim u sebi kada tvoje suze ugledam, jer bole me više nego tebe. Veruj to je nešto posebno, ti si nešto posebno, a sve sam učinio da i naša veza bude takva.
Šta sam to dobio zauzvrat? Prokletu granicu između nas, večitu barikadu i graničnik koji će mi propuštati malo ljubavi od želje. Ne umem trpeti tu praznu, niti mizerna besmislena suzdržavanja. Nisam ja neko ko ume voleti do pola, ko ume sa tobom da uspori i sačeka. Ako ovo što se događa između nas nije obostrano, jednostavno mi to stavi do znanja. Ne umem drugačije...
