Nikada sebe nisam zamišljao ovakvog kakav jesam sada, niti ovde gde sada živim posebno ne ovakvim životom. Čudno je to jer sam ja zapravo ceo život tu i takav. Primoravam samog sebe da radim nešto što ne umem da zavolim. Poštujem, ali ne volim ono što radim. Ne usuđujem se da proispitujem sebe o tome gde me vodi to i gde je kraj svemu tome. Živim u malom gradu, trpim velike diskriminacije, brdo predrasuda u trenutku kad pokažem svoje umeće i delo. Stvoriti nešto, napisati nešto, priznati nešto, ovde je tako teško. Ne brinu me velika mišljenja malih ljudi oko mene, ali osećaj je užasan kad shvatim kakvi me zapravo osuđuju. Ne osećam se kao izrod niti bilo šta slično, ne odskačem ja od normale i proseka. Sve će se ovde pogrešno protumačiti, sve što mogu oni će da izopače i okrenu, stoga želim ostati anoniman i nedorečen. Mali je ovo grad za mene i moje snove, fali mi prostora. Želim da budem svoj, sam da odlučujem kako ću živeti, sa kim i gde ću da delim svoje skromne umetničke sposobnosti. Dosta mi je malih ulica, koje mi presecaju mogućnosti, koje me ograničavaju toliko brutalno i surovo. Loše se osećam ovde, želim široke horizonte koji me neće spuštati u trenutku kada najviše letim. Umoran sam od tapkanja u jednom mestu, umoran sam od svih onih koji uvek znaju gde da me pronađu. Iz dana u dan hodaju istim stazama, istim prolazima, istim prilazima koji ih vode ka meni. Ne želim biti usputna stanica, koja ne menja svoje mesto dvadeset i kusur godina. Predugo sam bio tu za sve, previše znaju o meni u odnosu na to koliko ih zaista zanima. Ne mogu više biti tu na istom mestu u to isto vreme ili bilo kad, radeći svoj bezvredan posao. Hoću da se izgubim u velikom gradu, među milion nepoznatih lica koja bi u mene gledala sa neznanjem o meni. Ne uspevam sebe pronaći u mestu gde me svi pronalaze tako brzo i lako, potrebno mi je nešto više, želim da što pre odem odavde.