Gledam u lice đavolu ako uopšte postoji, okrenutih leđa životu i mladosti. Potrebno je nešto više od svega što me ubeđuje da posle odlaska postoji mesto gde ustvari odlazim. Sve mi deluje previše naivno jer sve što sigurno znam jeste da me na kraju ipak neće biti. Neće od mene ostati ništa do nekoliko slika, i pamćenja nekolicine malih ljudi u čijim sećanjima bih se mogao naći ja. Lep ili ružan, dobar ili loš, vredan ili bezvredan. Posle moje smrti tanke linije odlučivaće o tome ko sam i kakav sam ustvari bio. Drugo mene ipak muči, što neću imati priliku da popravim utisak, i kakvog me danas vidite i poznate, takav ću vam doveka ostati...
koga to lažemo o življenju nakon smrti,
šta to kao postoji, kad prestane klupko da se vrti,
šta su taj raj ili pakao, pod rukom ih niko ne oseti,
kad moram u zemljanu sobu, gde nema ko da me poseti,
čak i da verujem gde mi je nagrada,
šta da me teši dok telo se raspada,
u vazduhu osetim čestice smrti,
stvarnost su bol i leš koji smrdi,
treba da idem, deluje lako,
skrštenih ruku u drveni sako
tamo mi stvarnost istinu sprema,
da kada odem više me nema
