Gde su nestale zamišljene boje?!

Gledam u lice đavolu ako uopšte postoji, okrenutih leđa životu i mladosti. Potrebno je nešto više od svega što me ubeđuje da posle odlaska postoji mesto gde ustvari odlazim. Sve mi deluje previše naivno jer sve što sigurno znam jeste da me na kraju ipak neće biti. Neće od mene ostati ništa do nekoliko slika, i pamćenja nekolicine malih ljudi u čijim sećanjima bih se mogao naći ja. Lep ili ružan, dobar ili loš, vredan ili bezvredan. Posle moje smrti tanke linije odlučivaće o tome ko sam i kakav sam ustvari bio. Drugo mene ipak muči, što neću imati priliku da popravim utisak, i kakvog me danas vidite i poznate, takav ću vam doveka ostati...

koga to lažemo o življenju nakon smrti,

šta to kao postoji, kad prestane klupko da se vrti,

šta su taj raj ili pakao, pod rukom ih niko ne oseti,

kad moram u zemljanu sobu, gde nema ko da me poseti,

čak i da verujem gde mi je nagrada,

šta da me teši dok telo se raspada,

u vazduhu osetim čestice smrti, 

stvarnost su bol i leš koji smrdi,

treba da idem, deluje lako,

skrštenih ruku u drveni sako

tamo mi stvarnost istinu sprema,

da kada odem više me nema

Večeras neću pisati rekao sam,

pričam, ne pišem već govorim

nećeš mi noćas oteti sna,

idi, baš mi treba da odmorim.

sanjaju drugi, što ne bih i ja?

Ne budi drzak hoću tišinu,

tiho, zar tebe treba da molim,

želim sa njima u bezbrižnu tamu,

u svet ostvarenja snova se sklonim 

Pusti sve stvarno, stvarnost je tamo

pruži mi šansu noćas da lebdim,

na krilu detinjstva i dečijeg smeha

da ružno prebolim a lepog se setim 

Spavaću noćas, poput dečaka

još noćas ću biti beba tihe noći,

ni tračak jedan, od najlepšeg sna

nećeš mi noćas uzeti moći...

Oduvek sam verovao da postoje pogrešni trenutci da kažem, uradim, ili pak pomislim na neke stvari. Da saznam nešto, sagledam istinu onakvu kakva jeste i osetim iskonsku bol koja bi se pre ili kasnije morala oslikati u mojim očima. Znao sam da me neće poštedeti, da će doći trenutak kad se njen dolazak neće moći odložiti. Zato sada evo, pokušavam odglumiti spremnost i snagu, trudim se u sebi održati osmeh, ma koliko to beznačajno bilo podneću muški jer ne mogu je sprečiti. Valjda to tako ide, da dvoje traže teške reči koje bivaju pronađene baš kada ni najmanje nisu potrebne biti izrečene. Biramo, neretko pogrešno, reči tako teške i grube da pravi trenutak za njih ni ne postoji. Ne mogu to sad izbeći, jer vidim da sve se razbistrilo...

Tako bistre, čiste i nekako poletne. Te oči otkrivale su istinu, prozirno plave boje koje cakle dok gledaju u mene, zračile su energijom voljom i željom. Mala želja za srećom jedne posebne žene, koja hrli ka ljubavi nežnosti i ushićenosti. Prostranstvo beskrajno lepo ali i dalje ogromno, čuva to jedno mesto za jedinog čoveka kojeg će voleti, gledati, doživeti i osetiti kao pravu radost i sreću.Nije to tuga, već gorak neki  osećaj što prodire tako duboko u samu srž, istina. Mazio sam je po kosi tako prelepu jedinstvenu, stvorenu za topao dom, ognjište i neki smiraj, za čuvara svih njenih tajni, za brižni dodir ruke što ume da je večno miluje. Stvorena za njega...

Tuga je tako jednostavno stanje, za ono što sam osećao tada, gledala je u mene, kroz mene, a  želela je samo da vidi njega. Volela je, prelepo je bilo videti je tako zaljubljenu, dok mašta o njima. Blago se nasmešila, reči nije rekla, gledala je nekako radosna i vedra. Trepnula nije, sve je bilo na meni, za sve te godine sa njom trebao sam tada najlepšu stvar da učinim za nju, da joj poklonim ljubav. Ona je samo čekala da se okrenem i odem...

Gledao sam pomalo zanesen,

gledao u pravcu juga, 

naravno slučajno, bila je jesen

po šoru se vukla venčanica duga.

Pogled jedan, nije se smeo iskrasti

beo joj veo sakrivao lice,

suza u oku je morala blistati.

Varoš k'o varoš, od jednih do drugih,

bilo je priča,

praznih, ružnih, čudnih,

sve sam to znao, ma prosto im sve,

jer nije mi žao, ničeg do nje. 

Srećna si bila, to su kazivali,

drugom te spremali,

od mene te skrivali,

prokleti bili, za drugog te udali

njemu te daše,

meni te ukrali.

Podari mi pogled,

jedan još, nek se iskrade,

da upamtim večno,

lepotu u tebi,

i napišem jednom,

kraj naše balade... 

Ma hajde, čuo sam to toliko puta, ne ponavljaj.

Znam, neće ih čitati i ne tiče me se zaista.

Ostavi me da sanjam, ne moraš ti baš sve da saznaš kad ne treba.

Kasno mi daješ savete, sve sam stavio na nju.

Odigrao sam tako, zar je sad toliko bitno zbog čega?

Krevet? Ne treba mi, navikao sam da sanjarim u hodu.

Ma, kakvo bežanje te spopada, odmičem i ne tapkam u mestu.

Trudim se da uspem, ja vidim tu napredak.

Možda je tebi to ništa, ali ja se i za to najmanje zrno čvrsto hvatam.

Možda samo toliko imam.

Hej, umukni kad ti kažem, stvarno me više ne zanimaš.

Sprečavaš me da radim jedino u čemu nešto vredim...

Šta ti znaš o trudu i radu, iznad svega, ti uopšte ni ne postojiš.

Ništa, baš ništa ti nikad nisi stvarno za mene uradio.

Pa to je moj život i delo, sve sam napisao i stvorio svojom sopstvenom zaslugom.

Pusti me, idi, ne bi trebao da se vraćaš ovamo.

Snaći ću se bez tebe, umem sam, prihvati to.

Nemoj, prestani nju da spominješ, nemaš ti veze sa njom.

Postoji, video sam je, i baš me briga kakvo je tvoje mišljenje. 

Ona je stvarna, ti si laž, znam te.

Ma trebao sam te ranije pustiti, takav si, sad ćeš sve lepo upropastiti.

Doći će obećala je, ne govori u njeno ime, nisi je upoznao ni video.

Baš se trudiš da me slomiš tvojom glupom istinom.

Evo, molim te da odeš, samo mi ona treba.

Ćuti o svemu, prešao si meru, tresem se.

Sve sam ti dozvolio, ali na nju ti nedam.

Zažto? Zašto mi braniš da sanjam, jedino tako stvarna je. 

Samo si trebao da lažeš da imam je, sve si uništio, kasno je.

Zatvori bar jednom te oči, zažmuri na prokletu istinu.

Idi sad, eto, još jednom si me porazio, valjda si sad žeđ ugasio.

Da, za mene si loš i najgori, ja sam te pročitao odmah.

Nisi mi pružio ništa do istine.

Hvala ti, baš si me lepo ubio i ponizio.

Ko si, da mi zabraniš da sanjam, i uzimaš te mrve ničega što imam? 

To prokletstvo što me izjeda, i jedino u čemu sam dobar.

Beše zora, ulični fenjeri još uvek su bacali žuto svetlo po trotoarima.Ustavši sa poda, tmurno jesenje jutro ga je probudilo, umornih očiju, tražio je nešto po sobi. Tažio je nešto mnogo važnije od gomile praznih listova kod kojih mu je pogled  (Dalje)

-Misliš, zatvorenih očiju, toliko siguran i izolovan od stvarnosti,

 od realnosti surovog sveta, ne čuješ korake, ali čućeš jer po sobi neko šeta.

-Nisi ni malo izolovan, i ti zidovi za koje si mislio da te čuvaju i štite od njih,

 oni te lažu, izgledaju ogromno a prodaće te za sitno, pre svih.

-Pogledaj oko sebe, ne dozvoli da te taj mrak zavara, nije samo tama.

  već i oni u tami, ima ih više, i protiv tebe se kuje zavera

- Ti ne vidiš sva ta lica, ali to ne znači da ih nema,

 slušaj, čućeš tu groznu tišinu koja drema.

- Neće te oni poštedeti, ne prave izuzetke,

pazi, ovakvi snovi nemaju srećne završetke... 

Oni su tu, gledaju te i čekaju, 

Tren je dovoljan da te zgrabe,

blizu su, škrbuću zubima,ne okreći se,

pogled ne sme da ti se iskrade.

Malo nepažnje i nema te,

iz ćoškova vrebaju nakaze,

pazi se, tu su da te iskasape oštrim kandžama,

da te rascepe i unakaze.

Pazi se, čuješ li? Oni se hrane tvojim slabostima,

neće otići nigde, dok te ne izlude,

i glavu ti napune gadostima.

Ne znaju oni za milost! Pa ti si zaista naivan,

beži! Čuješ li? Budi se!

To đavo na tebe reži... 

Po tebe je došlo, karta je u jednom pravcu. Seti se pre no što se probudiš, da posle svega, opet ćeš morati da zaspiš. Znaš, jednom će te sustići, niko večno nije bežao. Ne trudi se previše, da ispraviš za jedan dan sve što si učinio i rekao. Nemoguće je, znaš to. Potrudi se, da večeras dođeš na vreme. Olakšaj mu posao.   

Pamtim, pričali su i pisali, svako je govorio neke svoje neizrečene reči do tada. Bezbroj svakodnevnih dešavanja, situacija, zgoda i nezgoda. Pisci, političari, inspektori, doktori, veliki i mali umovi pa i obični gradski prolaznici, svako je imao po nešto da kaže. Ideje, dobre i loše, milion raznoraznih sugestija i predloga, na svakom ćošku hrpa različitih a opet ujedinjenih misli i stavova. Svako od njih kao da je uvek znao o čemu pisati, toliko zanimljivi životi, što privatno, što poslovno. Svaki novi dan budio se sa odličnom osnovom za novu priču, za novi doživljaj iz njihovih velikih i zamršenih života... Pravo na slobodu izražavanja, pisanja, niko im nije mogao uzeti. Stoga je njihova bezgranična ljubav prema pisanju uzela maha.

Živelo se tada. Sećam se, sasvim solidno. Ne računajući par nekih nedovršenih ratova i po koji neopravdan genocid iz istih tih ratova, moglo bi se reći da je opet zavladao mir. Posleratno stanje puno ljudi, zanesenih i usijanih glava obuzetih zadovoljstvom i srećom jer nisu među onima koji su iz svega toga izašli obezglavljeni. Svi veliki povratnici iz tih ratova, pamtili su događaje, pamtili su one sa kojima su se preko nišana gledali. Pokušavajući da preko brda ili doline skinu po koju glavu i tako sačuvaju svoju na ramenima. Zapamtili su te sa druge strane, ne videvši im poglede ni likove, bolje nego one koji su ih do tog mesta doveli. Naravno, svako ko je preživeo i vratio se kući, gologlav kao veliki pobednik, imao je šta da ispriča i napiše. Mada je malo ko znao razlog zbog kog su se tu i našli, mnogo njih je znalo da kaže kako je to sve tamo trebalo da bude, šta je bilo ispravno a šta pogrešno. Naravno, da bi kritičari imali šta da kritikuju, neko je morao priču da prepričava... Izgradio se sistem, gologlavi veliki ratni povratnici bili su tu da nam ispričaju svoje priče, mudri i iskusni kritičari da to sve kritikuju i ispravljaju. Narod je bio tu da sve to sažvaće i proguta, da bi kasnije sve to sručio u lice svojoj deci, naslednicima.

Sada već gotovo savršeno formiran krug, potpuno se uklopio u geometriju skupova raznih organizacija, čije poteze diktira neko za koga je cela ta priča samo politika i posao. Da bi nastala opšta katastrofa, i da bi se narodu isprao mozak u potpunosti, nije puno falilo. Naivno, masa ljudi proždirala bi sve otpadke koji bi im uredno bili servirani od strane nekolicine lažnih patriota koji su se nažalost tada nešto pitali. Veliki broj do tada potpuno nevinih i nedužnih ljudi uprljao je svoje ruke u korist tuđe teško objašnjive ideologije. Nakon povratka, tada već drugačiji, psihički iznemogli ljudi, bili su previše srećni što su živi da bi uperili prstom u one koji su zaista krivi. Najjednostavnije rešenje je često i najbolje, davno rečena i od tada poprilično izopačena rečenica. Ovi ljudi, čvrsto su se držali toga. Najjednostavnije je bilo ispružiti ruku u pravcu zemlje protiv koje se ratovalo i reći "Sve su to oni izazvali", to su i činili. Da bi krug nastavio da se vrti, da bi sve nastavilo da ide tim tokom, takav stav i takvo mišljenje moralo je da živi i teče kroz generacije.

 Pisalo se, pričalo i prepričavalo. Svim silama, očevi, stričevi, njihovi očevi, kultura, mediji, prosvetari... Od političara i raznih velikih državnika do malih uličnih trgovaca i običnih prolaznika. Svako od njih uticao je da dođe do proširenja tog odvratnog i providnog kruga mržnje. Mnoštvo različitih načina da se mladi informišu o prošlosti, o istoriji našeg naroda, o svakom ratu koji smo vodili. Pod utiskom savremenog društva, silnih i zlih čovekomrzaca oko sebe, mladi nastavljaju da šire krug prokletstva svojim prisustvom u njemu...

Citat:

Naš napredak je neosporiv, mladi naraštaj svoje talente nadograđuje obrazovanjem. Deca koja brzo uče imaju ogroman potencijal da svojim shvatanjima podpomognu savremenizaciji njihove, odnosno naše zemlje...

Pored ovog lepog citata u predhodnom pasusu, postoje neke stvari koje deca nisu savladala jer nema ko da im to kaže. 

 Kako noćas ja da spijem, kad mi dijete sa mnom nije

 da li noćas zvijezde gledaš, prije nego mi snu se predaš 

 mirno snivaj tu je mati, da te mazi dok ne zaspiš

Baš u vreme kada su svi oko mene težili ka nečemu, kada su svi oko mene stvarali nešto, u meni se rađao crv sumnje da će moja budućnost ostati samo pojam. Godine nisu bile na mojoj strani. Činilo mi se kao da je vreme premotano, i da je deo u kome shvatam ovu zavrzlamu zvanu život zapravo samo izgrebana traka koju ne može očitati... U godinama kada čovek ili stiče ili propada, sa željom da sebi i njoj pružim nešto više, nisam umeo pronaći pravi način za bilo kakav napredak. Ona, svojim bistrim i nevinim pogledom izgledala je kao da vapi za bilo kakvim rečima utehe za nju, za nas. Šta sam joj mogao reći? Siguran sam da je postojalo mnogo reči tada, kojih se ja ni u ludilu nisam mogao setiti.

Kako bih joj tada mogao objasniti sve, sve svoje strahove, sve nedostatke za koje se život pobrinuo da postoje? Sve one lepe stvari koje život može da pruži, sa mnom bi propustila, sav lukusz i raskoš za čim žude devojke njenih godina. Toliko toga život je meni uskratio, nemam snage da bilo šta ja uskratim njoj.

Kakav bi život mogao biti ratniku, koji i za najmanje mrve pobede mora proliti reke krvi i znoja? U meni nema ratničke krvi, ja ne vidim sebe u tom svetu, bar ne na jedan takav način. Kako to objasniti zaljubljenim očima koje u mene gledaju kao u savršenstvo? Kako a da ne ostavim njeno srce slomljeno i zgaženo...  

Malo je reči, no bezbroj je misli, i što manje pričam više me tišti, što svesno gubim je. Nema tu izbora, niti drugog puta, tu sam da gubim, pišem i lutam.