Gde su nestale zamišljene boje?!

Krilima severnog vetra

Krilima severnog vetra, pogrešnim pravcima nošen

dečak u telu muškarca, oštrom mačetom sam košen

poput kazaljki starog sata, istim krugom večito,

nikad u svoju odbranu, nikad za sebe rečito,

rečima sebe hrabrio, pisanjem sebe hranio,

gazio asfalt i ponos, dečačke snove ostvario

korakom mladog sanjara, sanjao ljubav bez uslova

hteo sam smiraj za sebe, više od pada i uspona

Misao o tebi

poput svilene niti

mazi tišinu u mojoj glavi

purpurnom bojom

mili kroz snove

u njima se rađa

i umire na javi 

                                            Oktobarsko jutro

Sveže oktobarsko jutro, avliju mi prekriva hladna i čemerna iluzija u vidu mokre rose, čija je gluma samo providno staklo...

"Nisi ti rosa i nije do jeseni, ne laži da samo najavljuješ zimu

decembarski dani što idu, mnogo su mi više od zime i hladnog 

lediš mi krv u žilama i lomiš pogled u očima 

svaki put kada me kao šamarom udariš u lice pomenom njenog imena 

ne laži, nisu to nagoveštaji zime, sve je to ona 

šapat u hodu po opalom lišću i škripanje snega pod korakom njenim"

                                              Pismo starim perom

Pisah joj starim perom, jer staro će veštije zapisati. Istina, kroz

godine sve se slabije seća lika jednog anđela o kome piše i sanja.

Ne ume je ni moja umorna ruka nacrtati,

a grehota bi bilo neveštom rukom lice joj iscrtavati.

Pisah o njoj, a svako ko bi me poznavao

iznenadio bi se, večito sam je sebično čuvao.

Znao bih se ja i sada plašiti da mi je neko od vas ne bi uzeo,

ali čemu sve to kada bez nje ostadoh i sam.

Gledah joj oči i videh sve ono što drugi priželjkuju,

držah je za ruku i imadoh pola sveta u šaci,

pratih njene lagane stope i dođoh bez muke do vrata samog raja.

Vrata bejahu zatvorena i zapeta sa druge strane,

nemogoh ući pa padoh na pragu i pismo joj jedno ostavih k'o

zavet. 

                                              Pogledi ćute

Danas evo, posle toliko vremena odnešenog u nepovrat, na krilima jesenje monotonije pitam se jesmo li slepo počeli, ili smo negde u putu oslepeli. Sve je toliko realno oko nas, sve je toliko surovo realno a mi i dalje sve gledamo površno. Ponovo nam se kao i svih prethodnih godina pogledi sučeljavaju, pa i kada se sretnu brzo pobegnu jedan od drugog. Bar da je to onaj stari stidljivi uplašeni mladalački pogled, koji smo toliko obožavali. Ovaj je drugačiji, jezivo tup, i zastrašujuće prazan, pogled koji bezgranično ništa ne obećava, pogled koji tišti i lomi. Pogled koji boli i odvratno ćuti...

Okovan beznađem ubeđujem sebe,

da vredi se ipak nadati

živim zbog nas i grešim zbog nas

i tvrdim da vredi stradati,

stajati, padati, ustati, otići

sve nazvati tugom pa hrabro se podići,

šta smo sve prošli da sebe ne podsećam

i ćutim o tome kako se osećam 

Vrhovni sud

Poroti ostavih na čast ideje

snove i stvarnost, a život, a smrt

odluku njima prepustih eto

no vrhovnom sudu ja idem na sud

Ljudi su znam ih, a crni, a beli

pa bejahu sami vazda i grešni

presudiše meni kako su hteli

no vrhovnom sudu ne pođoše sretni

Isto nas čeka, isti nam sudi

časne i sramne, a lepe, a ružne

vaš autoritet skončava s vama

na vrhovnom sudu razdužuju dužne

Za korakom mojim, od blata je trag

vaši se ne vide od svile i zlata

gde zgazite prag, porota ja sam

na vrhovnom sudu kad otvorim vrata

Pričaj mi nešto lepo, istina nije neophodna. Učinimo savršeno ovo zamršeno svileno klupko ljubavi među nama, koju toliko žudimo da ugledamo. Oseti sa mnom najveće strasti, dvoje ljudi što ne umeju da odrastu. Hajde da sanjamo skupa, zatvori oči preda mnom i dodirom pokušaj da me pronađeš među drugima. Između sebe i mene, učini ludost i odaberi mene. Baci karte na sto, odigraj kao nikad do sad. Uzmi sve ili ništa, pobedi život i proživi ga pored mene. Pruži mi šansu da te volim kako zaslužuješ, da te naučim da živiš načinom na koji ja umem. Laži ili istinu, govoriću samo ono što želiš da čuješ, samo onako kako umeš da razumeš, probudiću ženu u tebi i naučiti te da žudiš i voliš. Misli o nama, pronađi mesto za nas u svom kalendaru. Zaokruži datum, markiraj ga crvenom olovkom, načini ga našim danom i zajedno sa mnom slavi ga uz čašu crvenog vina. Pričaj mi nešto lepo, istine ne mora biti...

Od malih nogu maštao sam o njoj, jednoj u milion koja će se ponosno zvati mojom. Želeo sam leteti sa njom, dotaći vrh ljubavi, savršenstvo u trenutku. Trebala mi je ona da joj pružim sve što umem, da iskreno volim i čuvam nju koja će biti toga vredna. Topila bi se u mom naručju, u stanju potpune predanosti duhom i telom. Predanosti meni, koji sam spreman smrviti i kamen rukama golim radi nje.

Učinio bih i najgore ludosti za nas, ne stidim se toga. Naprotiv, ponosim se što sam takav, ponosan sam što ne dam niko prstom da takne u tebe i mene. Možeš me nazivati čudnim i zadrtim zbog toga, bilo da sam brzoplet ili pak nagao ja ću uvek držati gard za nas. Ne plašim se tuđih pogleda ni reči, a ipak drhtim u sebi kada tvoje suze ugledam, jer bole me više nego tebe. Veruj to je nešto posebno, ti si nešto posebno, a sve sam učinio da i naša veza bude takva.

Šta sam to dobio zauzvrat? Prokletu granicu između nas, večitu barikadu i graničnik koji će mi propuštati malo ljubavi od želje. Ne umem trpeti tu praznu, niti mizerna besmislena suzdržavanja. Nisam ja neko ko ume voleti do pola, ko ume sa tobom da uspori i sačeka. Ako ovo što se događa između nas nije obostrano, jednostavno mi to stavi do znanja. Ne umem drugačije...