Dan VII
Otvaram oči ovog sedmog dana u beznađu, i tako otvorenih očiju osećam se potpuno slep, I nesposoban da ugledam spas iz svega ovoga. Toliko stvari više ovim očima ne umem da vidim, toliko toga dotičem ali ne osećam pod prstima. Ti, ti si nešto drugo, vidim te gde god da pogledam, a opet te nikad ne mogu dodirnuti, a sve vreme osetim da si tu pored mene. Ne mogu više da gledam u ovaj nameštaj na kom sam gledao, I ljubio tebe, ne mogu više da podnesem ni ovu nebo plavu boju zidova, koja me podseća na tvoje oči. Ne želim da me više gledaju, kritikuju i optužuju za ono. NIsam želeo tako da ispadne, nisam, proklet bio. Prestani da me gledaš tim pogledom, ubij me na bilo koji drugi način samo nemoj tako. Izađi iz mog ormana, znam da si tu vidim te svako veče kako se kriješ I gledaš me ispod oka dok ne zaspim! Primoran sam da živim, moram da idem dalje sam, ne želim, ali to je ono što moram učiniti!!! Izvini što te na ovaj način isterujem odavde, ali shvatio sam. Dokle god je svih ovih stvari koji me na tebe sećaju neću moći da te zaboravim. Razbiću vrata od ormana, na sitne delove ću ga izlomiti, na krevet staviti tvoju garderobu iz njega I sve to zajedno spaliti. Zidove nek crni dim oboji, jer crno me očekuje. Znam, I ne žalim, samo me pusti da pokušam, molim te.
