Dan VIII

 za svako novo jutro, po jedno staro volim te,

 ne treba nam prošlost za put u novo proleće,

 sve se gubi, odlazi, a mi ćemo tu ostati,

 svi naši porazi, pobede će postati …

Ovo je očajno, osećam se kao gluvonemi umetnik, dok pokušava načiniti nešto lepo, svojim propalim umećem. Znam da me čuješ, slušaš me I smeješ se. Hajde pojavi se, obij mi o glavu I ovo moje delo! Ne moraš se više pretvarati. Tako je! Znam da si mrzela sve što sam napisao I da si se potajno podsmevala kad god bi me emocije obuzele. Znam da si svaku moju suzu obožavala. Jedina umetnost koju si primećivala kod mene. Bila si uvek tu da me osudiš kad pokušam nešto novo, sopstvenim rukama si me davila u reci loših ideja. Odbacivala si sve što je nečemu vredelo, a mene ostavljala da od svega lošeg izaberem najgore i eto izabrao sam, ti si htela tako. Nisam ljut, samo ne mogu da kontrolišem svoj glas, ne umem više da biram reči, niti moram! Sada nisi tu I ne moram da pazim da te ne povredim. Već je učinjeno šta je učinjeno, I ne mogu da vratim ovih osam dana. Uostalom, nije do mene, dao sam ti sve što sam mogao, iscrpila si emotivno biće iz mene, bacila ga na pod I gazila mu po grudima. Bila si moja inspiracija, moje sve. Bila si žica na mojoj gitari stihova, bila si moja nota, moja ushićenost I moje savršenstvo. Bila si moj nemir I moja tišina.