Pričaj mi nešto lepo
Pričaj mi nešto lepo, istina nije neophodna. Učinimo savršeno ovo zamršeno svileno klupko ljubavi među nama, koju toliko žudimo da ugledamo. Oseti sa mnom najveće strasti, dvoje ljudi što ne umeju da odrastu. Hajde da sanjamo skupa, zatvori oči preda mnom i dodirom pokušaj da me pronađeš među drugima. Između sebe i mene, učini ludost i odaberi mene. Baci karte na sto, odigraj kao nikad do sad. Uzmi sve ili ništa, pobedi život i proživi ga pored mene. Pruži mi šansu da te volim kako zaslužuješ, da te naučim da živiš načinom na koji ja umem. Laži ili istinu, govoriću samo ono što želiš da čuješ, samo onako kako umeš da razumeš, probudiću ženu u tebi i naučiti te da žudiš i voliš. Misli o nama, pronađi mesto za nas u svom kalendaru. Zaokruži datum, markiraj ga crvenom olovkom, načini ga našim danom i zajedno sa mnom slavi ga uz čašu crvenog vina. Pričaj mi nešto lepo, istine ne mora biti...
[ Priče jednog blogera
]
18 Januar, 2015 06:05
Dobro jutroooo
Dobro jutro dobri moji blogeri, pomalo i pošteni. Sada je 5:30, i tesko mi je da poverujem da se budim ovako lepo naspavan. Inače sam neko ko se čitav svoj vek bori sa nesanicom. Nedostatak sna od mene je načinio jednu uvek namrštenu facu, konstantno napetog i uopšte loše raspoloženog čoveka. Elem, danas tvrdim da to neće biti slučaj. Sinoć sam zaspao oko 23:00... Za nepoverovati zaista.
Negde sam čuo da se po jutru dan poznaje, ako je tako onda će danas biti mrak... Ok, preskočiću jeftini humor danas, naravno da još nije svanulo. Ovde u Vojvodini sve je ravno pa kapiram da sunce izlazi naglo, samo odjednom se pojavi gore, kao u crtanim filmovima. Ne znam da li je to trebalo da ispadne smešno, ali ukapirao sam da nije. Trebao bih skuvati kafu sad, onako jaču crnu. Inače pijem lokalnu kafu, koja se proizvodi i pakuje baš u mestu gde živim, volim domaće. Dobro, pelinkovac nije lokalni proizvod. Ne marim, nego ću sipati jedan dupli uz čašu koka kole...
Dobro jutro još jednom 
???
Od malih nogu maštao sam o njoj, jednoj u milion koja će se ponosno zvati mojom. Želeo sam leteti sa njom, dotaći vrh ljubavi, savršenstvo u trenutku. Trebala mi je ona da joj pružim sve što umem, da iskreno volim i čuvam nju koja će biti toga vredna. Topila bi se u mom naručju, u stanju potpune predanosti duhom i telom. Predanosti meni, koji sam spreman smrviti i kamen rukama golim radi nje.
Učinio bih i najgore ludosti za nas, ne stidim se toga. Naprotiv, ponosim se što sam takav, ponosan sam što ne dam niko prstom da takne u tebe i mene. Možeš me nazivati čudnim i zadrtim zbog toga, bilo da sam brzoplet ili pak nagao ja ću uvek držati gard za nas. Ne plašim se tuđih pogleda ni reči, a ipak drhtim u sebi kada tvoje suze ugledam, jer bole me više nego tebe. Veruj to je nešto posebno, ti si nešto posebno, a sve sam učinio da i naša veza bude takva.
Šta sam to dobio zauzvrat? Prokletu granicu između nas, večitu barikadu i graničnik koji će mi propuštati malo ljubavi od želje. Ne umem trpeti tu praznu, niti mizerna besmislena suzdržavanja. Nisam ja neko ko ume voleti do pola, ko ume sa tobom da uspori i sačeka. Ako ovo što se događa između nas nije obostrano, jednostavno mi to stavi do znanja. Ne umem drugačije...
[ Priče jednog blogera
]
16 Januar, 2015 12:52
Kao da se više ne smejemo isto
Dobar dan dobri moji blogeri, za promenu da na ovakav način započnem današnji blog. Za promenu kažem, a to je ono o čemu ću danas i pisati. Primetio sam određene promene u svom razmišljanju i u svojim osećanjima. Hmm, bilo je nekih promena u mom životu u poslednjih mesec dana, i verovatno je baš to uticalo na promenu mojih osećanja i shvatanja nekih stvari. Odrekao sam se nekoliko navika, poroka da tako kazem. Imam dosta više vremena za sebe, socijalno i društveno se osećam angažovanije i aktivnije. Provodio sam mnogo vremena ranije negujući neku svoju lošu naviku. Mada nije zdravstveno ili na bilo koji drugi način bilo štetno, svakako mi je dosta vremena odnosilo gotovo uzaludno. Naravno, bilo je tu i nekih ljudi koji su bili neposredno povezani sa mnom u tome. Baš mi nedostaju...
Bilo kako bilo, sada posle gotovo četiri godine "zatočeništva" u tome, opet se osećam slobodno, osećam se kao da u životu imam više prostora za sebe i za neke osobe koje su se možda malo izgubile u senci moje posvećenosti nečemu drugom da tako kažem. Ipak, sada kada sam ponovo tu, osećam da su mi mnoge naše stare stvari koje smo zajedno radili nekako čudne i strane. Teško mi je to reći ali kao da me ne ispunjava dovoljno kao nekad. Verujem da razumete taj osećaj, bar neki od vas. Kao kad živiš nekim svojim životom,a onda se sve to promeni i bude ti super. Da bi posle shvatio da to novo čemu posvećuješ vreme zaista jeste gubljenje vremena, i vratiš se na staro i opet se potpuno posvetiš, sa svim tim ljudima zajedno, i onda ti jednostavno to nije ono kao nekad ranije.
Ne shvatam. Da li sam možda odrastao? Da li je mozda to bio neki period koji sam ja preživljavao još uvek kao dete? U međuvremenu sam možda sazreo i sad ne mogu opet da se vratim na staro? Ne znam šta je, ljudi su mi i dalje podjednako dragi, ali kao da se više ne smejemo isto...
[ Priče jednog blogera
]
13 Januar, 2015 13:51
Big city dream
Nikada sebe nisam zamišljao ovakvog kakav jesam sada, niti ovde gde sada živim posebno ne ovakvim životom. Čudno je to jer sam ja zapravo ceo život tu i takav. Primoravam samog sebe da radim nešto što ne umem da zavolim. Poštujem, ali ne volim ono što radim. Ne usuđujem se da proispitujem sebe o tome gde me vodi to i gde je kraj svemu tome. Živim u malom gradu, trpim velike diskriminacije, brdo predrasuda u trenutku kad pokažem svoje umeće i delo. Stvoriti nešto, napisati nešto, priznati nešto, ovde je tako teško. Ne brinu me velika mišljenja malih ljudi oko mene, ali osećaj je užasan kad shvatim kakvi me zapravo osuđuju. Ne osećam se kao izrod niti bilo šta slično, ne odskačem ja od normale i proseka. Sve će se ovde pogrešno protumačiti, sve što mogu oni će da izopače i okrenu, stoga želim ostati anoniman i nedorečen. Mali je ovo grad za mene i moje snove, fali mi prostora. Želim da budem svoj, sam da odlučujem kako ću živeti, sa kim i gde ću da delim svoje skromne umetničke sposobnosti. Dosta mi je malih ulica, koje mi presecaju mogućnosti, koje me ograničavaju toliko brutalno i surovo. Loše se osećam ovde, želim široke horizonte koji me neće spuštati u trenutku kada najviše letim. Umoran sam od tapkanja u jednom mestu, umoran sam od svih onih koji uvek znaju gde da me pronađu. Iz dana u dan hodaju istim stazama, istim prolazima, istim prilazima koji ih vode ka meni. Ne želim biti usputna stanica, koja ne menja svoje mesto dvadeset i kusur godina. Predugo sam bio tu za sve, previše znaju o meni u odnosu na to koliko ih zaista zanima. Ne mogu više biti tu na istom mestu u to isto vreme ili bilo kad, radeći svoj bezvredan posao. Hoću da se izgubim u velikom gradu, među milion nepoznatih lica koja bi u mene gledala sa neznanjem o meni. Ne uspevam sebe pronaći u mestu gde me svi pronalaze tako brzo i lako, potrebno mi je nešto više, želim da što pre odem odavde.
stvarnost
Gledam u lice đavolu ako uopšte postoji, okrenutih leđa životu i mladosti. Potrebno je nešto više od svega što me ubeđuje da posle odlaska postoji mesto gde ustvari odlazim. Sve mi deluje previše naivno jer sve što sigurno znam jeste da me na kraju ipak neće biti. Neće od mene ostati ništa do nekoliko slika, i pamćenja nekolicine malih ljudi u čijim sećanjima bih se mogao naći ja. Lep ili ružan, dobar ili loš, vredan ili bezvredan. Posle moje smrti tanke linije odlučivaće o tome ko sam i kakav sam ustvari bio. Drugo mene ipak muči, što neću imati priliku da popravim utisak, i kakvog me danas vidite i poznate, takav ću vam doveka ostati...
koga to lažemo o življenju nakon smrti,
šta to kao postoji, kad prestane klupko da se vrti,
šta su taj raj ili pakao, pod rukom ih niko ne oseti,
kad moram u zemljanu sobu, gde nema ko da me poseti,
čak i da verujem gde mi je nagrada,
šta da me teši dok telo se raspada,
u vazduhu osetim čestice smrti,
stvarnost su bol i leš koji smrdi,
treba da idem, deluje lako,
skrštenih ruku u drveni sako
tamo mi stvarnost istinu sprema,
da kada odem više me nema
[ Priče jednog blogera
]
06 Januar, 2015 03:50
Možda i dalje čeka
Sta je život, no velika borba, čežnja ka slasti i velikoj pobedi, što se na kraju svede na put do gorčine i teškog shvatanja. Svega što vidimo a ne umemo gledati. Pa kad svi znamo šta je zašto se zaista ne potrudimo da ga prihvatimo i shvatimo, ja činim sve da prihvatim stvari onakve kakve jesu i valjda moraju biti.
Lako se kažu skrene sa prave i uhvati ta pogrešna smernica, ali uvek sam nekako težio ka boljem i verovao da će bolje i biti. Uvek sam bio ta navodno srećna budala u drustvu koja bi ostajala pozitivna pa i kad je sve crno i negativno bilo. Milion puta čuo sam sebe kako zatvorenih usta mrmljam kroz zube, ohrabrujem sebe rečima ja to mogu. Valjda me je uvek tešilo što imam to nešto, što bi mnogi platili da se to kupiti može. Na žalost mladost i zdravlje ne mogu se kupiti.
Znam, neću večito biti mlad, i nekako to me nije toliko ni bolelo, jer mladost bi prošla svakako, ovako ili onako, brže ili sporije...
Bolest kao bolest, šta znam, ne želim mnogo pričati o njoj. Neću ja tražiti neku pomoć ili šta već, pa da je opisujem detaljno. Sve traje oko dve godine otprilike koliko ja znam, ali naravno, ko zna koliko se sve to spremalo i razvijalo u organizmu. Šta god da ga je pripremalo, moram mu odati priznanje zaista, sasvim je neizlečivo. U početku su pomagale terapije, ali kako je vreme odmicalo i one su sve slabije delovale, glavobolje, groznice i vrtoglavice su postale neopisivo snažne i sve češće i češće. Bilo kako bilo, ništa nije moglo ovu glavu sprečiti da funkcioniše, razmišlja, sanja, mašta i seća se. Vreme nikada pa ni tada nije radilo za mene, dosta sam slušao o tom nekom prosvetljenju, i čekao ga. Trenutak kad sve shvatiš, sve otkriješ, gde si grešio, šta si trebao a šta nikako nisi smeo uraditi. Sigurno ste čuli za to, kažu da ti tada ceo život prođe kroz glavu. Ma nisam mogao dočekati, znao sam da moram poći još malo i nisam smeo sebi dozvoliti da odem dok ne ugledam tu svetlost.
S obzirom da nisam znao kako ona dolazi, dolazi li spontano ili samo bljesne neposredno pred smrt, morao sam zapamtiti svaki čudni detalj koji bi mi se dešavao. Voleo sam da pišem uvek, prema tome sam odlučio da zapišem sve što mogu i sve što mi se desi. Ako vi ne možete da razumete zbog čega mi je to toliko važno, meni je drago zbog toga, jer to znači da vaš odlazak tamo gde ja idem nije ni blizu. Srećni ste, jeste i to smo zaključili, pustite me da nastavim priču, i ona zaslužuje svoj kraj.
Ubrzo shvatio sam da je vreme u jednom trenutku zaista počelo da radi za mene. Jasno je da veliko prosvetljenje i ceo život pred očima, taj prelepi trenutak kad ću sve ponovo proći i videti, opet na nogama daleko od ovog užasnog kreveta dolazi jer je to moja sudbina. Srećan što umirem, jer što sam bliži smrti bliži sam i tom prelepom trenutku i belim zracima svetlosti. Samo sam trebao da čekam, da se dogodi ono što mora... Preskočio sam nekoliko poslednjih terapija, bio sam možda previše zauzet i pretrpan nekim drugim stvarima. Naravno da nije bilo tako, ali sam osetio potrebu da to kažem. Elem, doktori su smanjili učestalost terapija jer su zaključili da deluju kontraefektivno na mene, i izazivaju nervnu neujednačenost. Naravno da to nije bilo istina, ali nije me bilo ni briga. To što su oni digli ruke, samo mi je olakšavalo put. Da doktori imaju pravo prošlo mi je kroz glavu svega jednom. Osećaj koji je teško opisati, ali toliko drugačiji osećaj da me je naveo da pomislim da polako skrećem sa uma. U početku sam bio uplašen, mislio sam da je smrt, pomislio sam da zaista odlazim a nisam doživeo to što sam toliko isčekivao. Ne, bilo je to nešto sasvim treće, kao da me je sama smrt iskušavala, stavljajući pred mene test, poligon i zamišljene putanje koje me vuku sebi na prevaru... Bio je to lep osećaj moram priznati, veoma primamljiv. Obično pred spavanje, ili ako bih samo duže ležao. Osetio bih ogromno prostranstvo oko sebe, neverovatan izostanak daha, glava bi počela da mi pada i pošao bih ka gore. Osećaj potpune izgubljenosti, kao da zaista lebdim polako ka gore, kao da moja glava vise nije moja, ne bih je mogao pomeriti desetak sekundi koliko je sve to trajalo. Sve je tako lepo izgledalo, ali nisam se dao prevariti, vikao bih:
" Gde su moja sećanja, moji roditelji i ja, vrati mi majčin osmeh, poljubac i zagrljaj, imam pravo da sve to još jednom vidim i doživim! Neću ti dozvoliti da me prevariš "
Bilo je blizu, baš blizu. Nisam smeo dozvoliti sebi da mi se to ponovo dogodi, pridržavao sam se doktorskih saveta samo zbog toga. Nisam smeo da rizikujem da ponovo upadnem u zamku onog što na prevaru hoće da me odvede. Želeo sam da još jednom vidim sve, žudeo sam za tim trenutkom beskraja. Predustrožnosti radi , rešio sam da se odreknem spavanja, ili da ga bar svedem na minimum. Sve sam karte otvorio, i kad već moram da umrem, neka to bude na način koji zaslužujem... Trudio sam se da što duže ostanem budan, pio sam dosta kafe, nisam dugo sedeo na jednom mestu, o ležanju nisam ni pomišljao. Pod uticajem umora i valjda toga, noge su počele da me užasno bolu posle nepuna dvadesetčetiri sata, što mi je otežavalo jer sam bio primoran da sednem. Rešio sam da uzmem tablete u nadi da će mi pomoći da ostanem budan. Već ni sam nisam tačno znao koje da uzmem, doktor mi ih je prepisao mnogo, pamtio sam ih po bojama. Međutim, sve su mi nekako delovale isto, isti natpisi na ambalažama, iste veličine, istog oblika... Nisam znao koje treba da popijem, oblio me je neki hladan znoj i onako šakom uzeo sam možda oko desetak pilulica. Osetio sam kao da mi se krv sledila u venama, počeo sam da se tresem i na neki način oduzimam. Sve je bilo crno, nisam ništa mogao videti, ništa dodirnuti, dok u jednom trenutku nisam ugledao svetlost. Belu svetlost kako treperi, i prolazi ispred očiju ogromnom brzinom...
"Uspeo sam mama, uspeo sam"
Iščekivao sam nežni i topao majčin osmeh, međutim prvo što sam ugledao u toj svetlosti bila je medicinska sestra... Naime, doživeo sam neku vrstu psihofizičkog šoka, i bio u komi oko dve nedelje, probudio sam se u krevetu delimično nepokretan.
Centralna paraliza, prouzrokovana virusom "Rabiesa", sprečava me da bilo šta dalje zapišem o ovome. Uskoro će mi se oduzeti i ruke, baš poput nogu koje su već potpuno nepokretne. Sve će to kasnije da se proširi na disajne organe, kanali će se zatvoriti, i sprečiti dolazak kiseonika u mozak... Žao mi je što ne možete da saznate kraj. Ja sam tu još neko vreme koje mi je preostalo. Provešću ga čekajući, držite mi palčeve, samo želim još jednom na tren da sve vidim i proživim.
Tračak sna
Večeras neću pisati rekao sam,
pričam, ne pišem već govorim
nećeš mi noćas oteti sna,
idi, baš mi treba da odmorim.
sanjaju drugi, što ne bih i ja?
Ne budi drzak hoću tišinu,
tiho, zar tebe treba da molim,
želim sa njima u bezbrižnu tamu,
u svet ostvarenja snova se sklonim
Pusti sve stvarno, stvarnost je tamo
pruži mi šansu noćas da lebdim,
na krilu detinjstva i dečijeg smeha
da ružno prebolim a lepog se setim
Spavaću noćas, poput dečaka
još noćas ću biti beba tihe noći,
ni tračak jedan, od najlepšeg sna
nećeš mi noćas uzeti moći...
