Sta je život, no velika borba, čežnja ka slasti i velikoj pobedi, što se na kraju svede na put do gorčine i teškog shvatanja. Svega što vidimo a ne umemo gledati. Pa kad svi znamo šta je zašto se zaista ne potrudimo da ga prihvatimo i shvatimo, ja činim sve da prihvatim stvari onakve kakve jesu i valjda moraju biti.
Lako se kažu skrene sa prave i uhvati ta pogrešna smernica, ali uvek sam nekako težio ka boljem i verovao da će bolje i biti. Uvek sam bio ta navodno srećna budala u drustvu koja bi ostajala pozitivna pa i kad je sve crno i negativno bilo. Milion puta čuo sam sebe kako zatvorenih usta mrmljam kroz zube, ohrabrujem sebe rečima ja to mogu. Valjda me je uvek tešilo što imam to nešto, što bi mnogi platili da se to kupiti može. Na žalost mladost i zdravlje ne mogu se kupiti.
Znam, neću večito biti mlad, i nekako to me nije toliko ni bolelo, jer mladost bi prošla svakako, ovako ili onako, brže ili sporije...
Bolest kao bolest, šta znam, ne želim mnogo pričati o njoj. Neću ja tražiti neku pomoć ili šta već, pa da je opisujem detaljno. Sve traje oko dve godine otprilike koliko ja znam, ali naravno, ko zna koliko se sve to spremalo i razvijalo u organizmu. Šta god da ga je pripremalo, moram mu odati priznanje zaista, sasvim je neizlečivo. U početku su pomagale terapije, ali kako je vreme odmicalo i one su sve slabije delovale, glavobolje, groznice i vrtoglavice su postale neopisivo snažne i sve češće i češće. Bilo kako bilo, ništa nije moglo ovu glavu sprečiti da funkcioniše, razmišlja, sanja, mašta i seća se. Vreme nikada pa ni tada nije radilo za mene, dosta sam slušao o tom nekom prosvetljenju, i čekao ga. Trenutak kad sve shvatiš, sve otkriješ, gde si grešio, šta si trebao a šta nikako nisi smeo uraditi. Sigurno ste čuli za to, kažu da ti tada ceo život prođe kroz glavu. Ma nisam mogao dočekati, znao sam da moram poći još malo i nisam smeo sebi dozvoliti da odem dok ne ugledam tu svetlost.
S obzirom da nisam znao kako ona dolazi, dolazi li spontano ili samo bljesne neposredno pred smrt, morao sam zapamtiti svaki čudni detalj koji bi mi se dešavao. Voleo sam da pišem uvek, prema tome sam odlučio da zapišem sve što mogu i sve što mi se desi. Ako vi ne možete da razumete zbog čega mi je to toliko važno, meni je drago zbog toga, jer to znači da vaš odlazak tamo gde ja idem nije ni blizu. Srećni ste, jeste i to smo zaključili, pustite me da nastavim priču, i ona zaslužuje svoj kraj.
Ubrzo shvatio sam da je vreme u jednom trenutku zaista počelo da radi za mene. Jasno je da veliko prosvetljenje i ceo život pred očima, taj prelepi trenutak kad ću sve ponovo proći i videti, opet na nogama daleko od ovog užasnog kreveta dolazi jer je to moja sudbina. Srećan što umirem, jer što sam bliži smrti bliži sam i tom prelepom trenutku i belim zracima svetlosti. Samo sam trebao da čekam, da se dogodi ono što mora... Preskočio sam nekoliko poslednjih terapija, bio sam možda previše zauzet i pretrpan nekim drugim stvarima. Naravno da nije bilo tako, ali sam osetio potrebu da to kažem. Elem, doktori su smanjili učestalost terapija jer su zaključili da deluju kontraefektivno na mene, i izazivaju nervnu neujednačenost. Naravno da to nije bilo istina, ali nije me bilo ni briga. To što su oni digli ruke, samo mi je olakšavalo put. Da doktori imaju pravo prošlo mi je kroz glavu svega jednom. Osećaj koji je teško opisati, ali toliko drugačiji osećaj da me je naveo da pomislim da polako skrećem sa uma. U početku sam bio uplašen, mislio sam da je smrt, pomislio sam da zaista odlazim a nisam doživeo to što sam toliko isčekivao. Ne, bilo je to nešto sasvim treće, kao da me je sama smrt iskušavala, stavljajući pred mene test, poligon i zamišljene putanje koje me vuku sebi na prevaru... Bio je to lep osećaj moram priznati, veoma primamljiv. Obično pred spavanje, ili ako bih samo duže ležao. Osetio bih ogromno prostranstvo oko sebe, neverovatan izostanak daha, glava bi počela da mi pada i pošao bih ka gore. Osećaj potpune izgubljenosti, kao da zaista lebdim polako ka gore, kao da moja glava vise nije moja, ne bih je mogao pomeriti desetak sekundi koliko je sve to trajalo. Sve je tako lepo izgledalo, ali nisam se dao prevariti, vikao bih:
" Gde su moja sećanja, moji roditelji i ja, vrati mi majčin osmeh, poljubac i zagrljaj, imam pravo da sve to još jednom vidim i doživim! Neću ti dozvoliti da me prevariš "
Bilo je blizu, baš blizu. Nisam smeo dozvoliti sebi da mi se to ponovo dogodi, pridržavao sam se doktorskih saveta samo zbog toga. Nisam smeo da rizikujem da ponovo upadnem u zamku onog što na prevaru hoće da me odvede. Želeo sam da još jednom vidim sve, žudeo sam za tim trenutkom beskraja. Predustrožnosti radi , rešio sam da se odreknem spavanja, ili da ga bar svedem na minimum. Sve sam karte otvorio, i kad već moram da umrem, neka to bude na način koji zaslužujem... Trudio sam se da što duže ostanem budan, pio sam dosta kafe, nisam dugo sedeo na jednom mestu, o ležanju nisam ni pomišljao. Pod uticajem umora i valjda toga, noge su počele da me užasno bolu posle nepuna dvadesetčetiri sata, što mi je otežavalo jer sam bio primoran da sednem. Rešio sam da uzmem tablete u nadi da će mi pomoći da ostanem budan. Već ni sam nisam tačno znao koje da uzmem, doktor mi ih je prepisao mnogo, pamtio sam ih po bojama. Međutim, sve su mi nekako delovale isto, isti natpisi na ambalažama, iste veličine, istog oblika... Nisam znao koje treba da popijem, oblio me je neki hladan znoj i onako šakom uzeo sam možda oko desetak pilulica. Osetio sam kao da mi se krv sledila u venama, počeo sam da se tresem i na neki način oduzimam. Sve je bilo crno, nisam ništa mogao videti, ništa dodirnuti, dok u jednom trenutku nisam ugledao svetlost. Belu svetlost kako treperi, i prolazi ispred očiju ogromnom brzinom...
"Uspeo sam mama, uspeo sam"
Iščekivao sam nežni i topao majčin osmeh, međutim prvo što sam ugledao u toj svetlosti bila je medicinska sestra... Naime, doživeo sam neku vrstu psihofizičkog šoka, i bio u komi oko dve nedelje, probudio sam se u krevetu delimično nepokretan.
Centralna paraliza, prouzrokovana virusom "Rabiesa", sprečava me da bilo šta dalje zapišem o ovome. Uskoro će mi se oduzeti i ruke, baš poput nogu koje su već potpuno nepokretne. Sve će to kasnije da se proširi na disajne organe, kanali će se zatvoriti, i sprečiti dolazak kiseonika u mozak... Žao mi je što ne možete da saznate kraj. Ja sam tu još neko vreme koje mi je preostalo. Provešću ga čekajući, držite mi palčeve, samo želim još jednom na tren da sve vidim i proživim.
