Vrhovni sud
Poroti ostavih na
čast ideje
snove i stvarnost, a
život, a smrt
odluku njima
prepustih eto
no vrhovnom sudu ja
idem na sud
Ljudi su znam ih, a
crni, a beli
pa bejahu sami vazda
i grešni
presudiše meni kako
su hteli
no vrhovnom sudu ne
pođoše sretni
Isto nas čeka, isti
nam sudi
časne i sramne, a
lepe, a ružne
vaš autoritet
skončava s vama
na vrhovnom sudu
razdužuju dužne
Za korakom mojim, od
blata je trag
vaši se ne vide od
svile i zlata
gde zgazite prag,
porota ja sam
na vrhovnom sudu kad otvorim vrata
Ovog devetog jutra ne želim sebi priuštiti kafu, niti bilo
kakav drugi vid kratkog zadovoljstva. Sinoć sam joj napisao stihove I ponovo
sam je razočarao. Ne želim buku u sobi, ne želim nikoga videti, niti
razgovarati. Učinio sam sebi najveće zlo, počinio sam zločin nad sobom. Ugasio
sam najsvetliju zvezdu svog univerzuma. Očajnički se trudila da me dovede do
pravog puta, da me izvuče iz zamišljenog sveta u mojoj glavi, baš kao I svaka
zvezda vodilja bila je jedina I ostaće neponovljiva.
Prošlu noć oka nisam trenuo. Preispitivao sam sebe o svemu
što se dogodilo u poslednjih devet dana. Imam osećaj da sam dobar deo svega
prespavao, I voleo bih da je bilo tako, ali na žalost nije. Nije to bio san,
odrastao sam čovek I vreme je da snosim odgovornost za svoje postupke. Voleo
bih da je I ona sada tu da me čuje, siguran sam da bi se slatko nasmejala I
rekla mi “E ludače”, voleo sam to da čujem. Volela me je znam, volela je sve u
vezi sa mnom, umela je da me miluje po kosi, da me ljubi po vratu, da pokaže
nežnost I osećanje… Volela me je do zadnjeg dana, volela je ono što sam bio,
ali ne I ono u šta sam se pretvorio… Tu noć pre tačno devet dana, započeli smo
razgovor, pale su neke teške reči I postavila mi je težak uslov…
Nisam umeo da se kontrolišem. Ne, nisam ni želeo, nisam više mogao da trpim njeno odbacivanje
svega što sam radio godinama, nazivala me je bolesnikom i promašajem, šta sam
mogao uraditi? Recite mi?! Bio sam ponižen. Govorila je kako je boli moj
neuspeh, kako ću večito ostati samo jedno bedno slovo u enciklopediji života.
Zar ceo moj život I moje delo nije vredno jedne proklete reči?! Počela je da
šuta stvari po stanu, I pretila mi je odlaskom ukoliko se ne otarasim svih
svojih neizdatih knjiga I neproslavljenih dela I romana. Nazvala me je svojom
najvećom greškom, nazvala me je svojim razočarenjem…
Najlepše godine svog života proveo sam uz nju, najlepše
poglavlje u mojoj knjizi pripada njoj, najosećajnije strofe sastavio sam
inspirisan njome. Pogođen rečima jedine svelte tačke koju sam imao, nisam umeo
da se obuzdam. Osetio sam snažan bol u potiljku, i baš poput oštre strele u mojoj glavi, osetio sam hladnu I
oštru misao. Istog trena sam poput zveri
skočio na nju, bez trunke oklevanja uhvatio je za vrat I duboko izdahnuo…
hhhhhh
Zadnju tvoju želju činim kako
treba,
Želim da ti dođem čistiji od
neba
opet da te vidim, činim šta si
htela
opraštam se svoga I dela I tela.
