Dan VI
Osvanulo je još jedno jutro bez tebe, šesto jutro koje bezuspešno pokušava da se promoli između mojih spuštenih zavesa. Ne može Sunce razmaći ovu tamu, ne može ono obećati novi početak, ne dok me sve podseća na tebe. Šta je jedna šoljica gorke kafe, toliko smo ih mnogo popili rame uz rame, a sada me ovako samog njena gorčina ubija. Mislim da nikada nije bila ovoliko gorka, nemam tebe da mi poljupcima oteraš tu gorčinu. Fale mi tvoji pogledi i osmeh na tvom prelepom licu, koji mi toliko toga lepog obećava dok oslikva tvoju sreću uz mene. Sve me danas užasno podseća na tebe, svaki kutak našeg stana priča neku lepu priču o nama. Kako da opstanem između ovih hladnih zidova, koji me svim silama vuku na dno. Osećam se kao da tonem u tepih, baš kao da tonem, davim se I nestajem. Ne umem da isplivam iz ovoga, nisam siguran ni da to uopšte sada želim. Neću da budem više tu, niko I ništa, ne čovek već samo stvar, među gomilom stvari koji me ubijaju stvarajući mi samo sliku o tebi. Samo prokleto sećanje, koje me iz dana u dan, iz sata u sat sve više pokopava. Mrzim ih, mrzim sve po kući što me seća na tebe. Mrzim sve što me vuče ka tebi i bez bilo kakve nade da ću ti zaista nekad opet prići polako izluđuje…
