Dan V
Teško mi je da se suočim sa stvarnošću, do pre par dana bila si moja inspiracija, moje lepe reči, moja poezija I prelepi stihovi. Danas treba poput ludaka da te tražim po ćoškovima svoje sobe, da te urežem u svojoj glavi kao sećanje, nešto što je bilo I nikada više neće biti. Ne mogu, bojim se da je bez tebe gotovo nemoguće pisati istu knjigu, živeti isti život I čekati isto sutra. Kako da inspirišem sebe, napišem nešto novo I kvalitetno, nešto novo I iskreno? Kako da se nadam nastavku svog dela, dok se teturam zaglavljen u prethodnom poglavlju? Kako da glumim istinu, kad bi svaki nastavak priče bez tebe bila laž I poricanje kraja?! Ne mogu da pišem više istim žarom, nedostaje mudrosti, nedostaje volje I želje, nedostaješ ti I nedostaje smisao…
