Pismo starim perom
Pisah joj starim perom, jer staro će veštije zapisati. Istina, kroz
godine sve se slabije seća lika jednog anđela o kome piše i sanja.
Ne ume je ni moja umorna ruka nacrtati,
a grehota bi bilo neveštom rukom lice joj iscrtavati.
Pisah o njoj, a svako ko bi me poznavao
iznenadio bi se, večito sam je sebično čuvao.
Znao bih se ja i sada plašiti da mi je neko od vas ne bi uzeo,
ali čemu sve to kada bez nje ostadoh i sam.
Gledah joj oči i videh sve ono što drugi priželjkuju,
držah je za ruku i imadoh pola sveta u šaci,
pratih njene lagane stope i dođoh bez muke do vrata samog raja.
Vrata bejahu zatvorena i zapeta sa druge strane,
nemogoh ući pa padoh na pragu i pismo joj jedno ostavih k'o
zavet.
