Zbogom školo, nisam te ni vol'o, lud sam bio što sam dolazio. Nekad je to neko zapisao, ne znam tačno kada i ko. Možda baš zato i ne znam, jer sam ovo pevao kada sam završio svoje školovanje. Ne znam zašto, ali mi zvuči nekako naški, onako baš, baš Vojvođanski.
Obdanište, valjda se to tako zove, kažu da tu sve počinje. Stvarno nisam siguran jer, tamo sam odlazio veoma retko, nekoliko puta svega. Na pitanje zašto je to tako bilo, sada možda i ne bih znao da odgovorim. Međutim u to vreme sam stvarno imao debele razloge. Da, tačno je da mi je obdanište bilo na nekih pedesetak metara od kuće, ali je za mene taj put bio dug kao Zrenjanski put. Prvi dan u obdaništu nije bio tako strašan. Nakon što me je majka dovela, uz par suza nije mi bilo tako teško da se pomirim sa tim da ću tog dana prepodne provesti tu. Međutim, problem nastaje sutra, preksutra i tih sledećih nekoliko dana. Na pitanje "Kako se vaše dete uklopilo u obdaništu?" mnogim roditeljima uobičajen odgovor bio bi "Pa prvi dan je bio malo teži, sutra je već bilo lako". U mom slučaju stvari su bile malo drugačije. Zašto? Jednostavno je, drugi dan kada sam bio probuđen uz reči "Hajde, da te mama spremi za zabavište", ostao sam zatečen u čuđenju. Sećam se kao da je juče bilo, mislio sam "Ma daj bre, da li ja sanjam ili opet moram u onu prokletinju?!". Naravno, to nije bio san. Tu počinje pakao.
Činjenica da ću svakog dana morati odlaziti tamo, tačnije dolaziti ovamo (jer sam to uglavnom mislio u vreme kada sam sedeo tamo i glumio da volim da se igram sa ostalom decom) me je naprosto užasavala. Što se igre tiče bio sam samotnjak, voleo sam svoje igračke, maštu, mir i tišinu. To je za mene bila igra. Mogao sam biti sve što poželim, kad sam imao traktor, bio sam traktorista po sobnom tepihu. Ako su bili roboti, lako bih se pretvarao da sam moćni rendžer. Autići, sitne figurice, ma sve i svašta, od igle do lokomotive. Naravno u zabavištu je sve to bivalo drugačije. Igračke su se dobijale po zasluzi, milion i jedan uslov. Sećam se koliko sam hteo jedan crveni avion, onako poveći. Za mene, tada to je bilo gotovo nemoguća misija, jer ko je prvi završio sa pisanjem, taj je prvi birao igračku. Da, i to pisanje, ono mi je posebno predstavljalo problem. Konkretno, radilo se o linijama, kosim, pravim, krivim... Meni, su sve uglavnom bile krive poput Bečejskog puta. Zbog toga sam uglavnom među zadnjima predavao rad. Jedna od stvari koja me je u tom groznom mestu užasno nervirala, bila je korupcija. Hah, naravno, tada nisam imao pojma da se to tako zove. Elem, dete je kažu lako prevariti, ali ja sam tada stvarno primetio da tu nešto gadno ne valja. Naime radilo se o jednoj devojčici, čija je majka imala veliki uticaj na vaspitačice tog obdaništa. Njoj se uvek sve pomagalo, i sve je prva završavala. Nisam ja onda znao da se pobunim tu, pa nisam ni pominjao. Međutim kada dete sa pet, šest godina to primeti, to zaista nije bilo zanemarljivo. Ne bih da imenujem vaspitačicu. Mada sam siguran da njoj to ne bi smetalo jer je ona pokojna već duže vreme. Ali možete je videti na slikama, bila je to jedna krupna, tačnije ogromna žena sa kovrdžavim uvojcima i ... Auu ipak ne bih mogao ni da vam je sa slike pokažem, jer nisam stigao do slikanja. Tada sam ja već bio izvan cele te priče, u svom dvorištu sa svojim mozgom i svojim igračkama. I dan danas se sa društvom slatko nasmejem dok gledamo te slike, jer svi su oni tu, a mene naravno nema. To sa zabavištem, koliko je tačno trajalo ne znam zaista. Sve u svemu došao sam do te tačke, da sam se pravio bolestan, umoran, smrznut i slično. Sve, samo da ostanem kući taj dan. Jednom sam se ukočio pokušavajući da simuliram smrt, ali tako mali jednostavno nisam znao da mrtav covek ne sedi ukočen, sa ispravljenim leđima i vratom. Bio sam provaljen. Što bi rekli "Busted". Bilo je tu svega, pred sam kraj me je već i starija sestra vodila, i ostajala samnom nekoliko sati, da ne bih pokušao da bežim. Ma samo dno, verujte mi na reč.
Napokon posle nekog vremena (za mene veoma dugog vremena), moji roditelji donose odluku. "Neka ga", rekao je moj otac, "nek sedi kući i nek se igra, nek odrasta kroz igru, sve što se tamo uči naučiće ovde sa nama". Majka se naravno složila jer ni ona nije mogla više da gleda svoje dete kako se pati sa onim rospijama tamo... Istina, sve je to tada bilo malo drugačije izrečeno, nešto bliže rodbine me se verovatno tada i odreklo, ali hej, koga je bilo briga?! Mene sigurno nije bilo.
Na pitanje šta sam postigao time što nisam išao u obdanište, mogu da kažem ništa posebno. Na pitanje šta sam izgubio time što nisam išao u obdanište, mogu da kažem apsolutno ništa. Na sva ostala pitanja koja su bila postavljena meni na pedagogškom testu pred polazak u prvi razred osnovne škole, odgovorio sam i više nego dovoljno dobro i tačno. Što dokazuje da tada obdanište nije bilo obavezno. Mada nisam pohađao, znam da su tamo deca koja su išla imala jedno lepo i normalno detinjstvo, kroz igru nešto su i naučili. Nas su učili da budemo deca što duže jer je detinjstvo samo jedno, i morate priznati da ste i vi neki put poželeli da samo jedan dan opet budete dete.
U današnje vreme, dete ne može ostati dete, jer u predškolsku ustanovu mora da ide. Zorom, pre prvih petlova skoro. Da bi se tamo susretali prvi put sa engleskim jezikom, deca koja ni srpski ne znaju da pričaju još kako treba. Osnovna škola, prvih nekoliko razreda, umesto ocena, deca dobijaju cvetiće, zvezdice, pluseve i minuse. Gde je tu logika, neki redosled, gde su nestale ocene? Brdo informacija, za njihove male bezbrižne glave, u kojima još uvek caruje želja za igrom. Toliko stvari koje bi smo voleli da naša deca nikada ne saznaju, da se nikad s njima ne sretnu. Istina je, ne možemo da sprečimo našu decu da osete ovaj težak život, i prepreke koje ih čekaju. Ne moramo im zbog toga, na njihova mala leđa sav taj teret sručiti pre vremena.
Podstaknut pričama ljudi iz mesta u kom živim, o trenutnom obrazovnom nivou u našim predškolskim ustanovama, bio sam inspirisan da napišem ovaj članak. Apelujem na odgovorne, da ne traže nemoguće od naše dece. Svojim tokom i prirodnim putem, deca će sama odrasti. Sve u svoje vreme.
