Kada bi jedan dan, skupio sve svoje sate i obojio ih sve podjednako sivom bojom. Kada bi samo jedna nedelja spojila sve dane koji je sačinjavaju, i od njih sačinila čoveku tegobu. Tada bi sigurno i mesec sam za sebe mogao pripojiti tih par nedelja koje ga čine onim što jeste. Bez trunke oklevanja usporiti vreme, otežati korak i postojbu moju. Sam život, dovoljno je ništavan da za njega mnogo i ne hajem, pa onda i zaključim i sebi u bradu kad, kad, promrmljam "Živeo, ne živeo, poživeti nećeš". Ni mi je žao truda ni vremena, ali čudo je jedno kako se vazda ljudi zaborave, i sad evo u ovim godinama već, gledaju me strano i prazno kao da mi zaboga nikad nije ni bila dvadeset i peta...