Jutro bez blage svetlosti,
sa kojom bi zora nastala,
sviće a mrak se ne sklanja,
jedna je zora zaspala
zadocnili zraci Sunca
da svuku joj crne plašte,
tamom se zemlja obložila,
i spavaju varoške bašte
muk je sokak obojio
bojom koja ne govori,
ćute slavuji i bagremi,
ćute i seoski prozori
miruju pendžeri drveni,
kaldrmom pustoš se prostire,
izostaje jutarnji vetar,
i pero da njemu se opire
sanak mi zaseok obuze,
nemam se kome probuditi,
nema mi one što kadgod
znala me zorom poljubiti
