Gde su nestale zamišljene boje?!

Kad ja petkom na pijace pođem

svugdi stignem, svugdi nogom prođem

nije meni štogod da pazarim 

već da stanem oči da naparim

ta man'te me pršute i 'leba

imam toga više neg što treba

drugo gledam i drugo me brine

oće l' danas koja da se skine

kud sam poš'o na pijace zimi

kad je 'ladno i tetki i strini

bem ti pos'o kad veje i tuče

ko je blesav vinđaku da svuče

                                                             Majko

Ne plači danas, ne kao majka što ostaje bez sina. Plači, kao žena što mi možda ni imena ne poznaje. Ne nizi moju ljudskost i postojanje, jer lako je suze za svojim proliti. Učini me većim no što sam bio, oplači me kao tuđu kost, samo onoliko koliko zaslužujem. Oplači me kao običnog čoveka, jer onaj koga bi neznanac znao oplakivati, veliki je čovek morao da bude. 

Ni mi je šteta živeti samom,

neg' ko će me sutra po ramenu tapšati,

jer šta je paor, zanimanje samo

i zemlja na kojoj su isčezli šapati

brazdice moje, promrzle rano,

pa poredim sebe i useve propale

dođem na isto, na pusto i ravno 

na pognuto klasje i plodove opale

ne marim babo, za tvoje imanje,

i kadgod su ljudi kockari bili

popili vise, zaradili manje

pa navek u društvu i bogati bili