Kad se spusti oblak tame,
pomrčina krije polja,
tama krade jutru dane,
jutrom gine nada nova
noć zaslepi orla sinjeg,
njegove su oči plačne
on je željan svoje zemlje,
traži svoga neba parče.
Čeka zoru ptica mučna,
pa da pođe putem svojim,
čekajuci sebe pita "ko li leti nebom ovim?!"
čeka ptica prvi zračak,
čeka odsjaj sunca svoga,
samu sebe opet pita "čija li je zemlja ova?!".
Zemlja znana pticu mami,
dok joj tama oči slepi,
ne sme poći do pre zore,
jer za svoja krila strepi
u daljini zvuk se čuje,
slavuj čudno pesmu peva,
pesma znana, glas joj tuđi
nije slavuj, nije ševa
Sviće jutro zora rudi,
ptica svoja krila širi
dok se diže u visine,
hladan vetar poljem piri
vetar hladan ptici poznat,
sećanje joj vraća davno,
"pa to beše moja zemlja"
Kosovo je Polje ravno.
Ovde orle sve je tvoje,
zemlja, vetar, nebo plavo
kliči orle od miline,
nek' dušmanu nije pravo,
ne daj nikom što je tvoje,
dušmani da vode staze,
prolij svoju krv za obraz,
nek' ti ponos ne pogaze
