Čaša tuge
Kada bih sada opisivao kako se trenutno osećam, jedna reč bi mogla biti dovoljna.
Tuga, ako sam sve već nazvao tugom voleo bih sasuti je u jednu tanku
kristalnu čašu, i nasuprot svemu, umesto da je ispijem sa strašću kako umem,
sa gađenjem bih je razbio o pod misleći da sam tako porazio tugu.
Međutim baš kao i obično, tu si da me nadmudriš i natočiš novu turu...
Kako se osećam
Okovan beznađem ubeđujem sebe,
da vredi se ipak nadati
živim zbog nas i grešim zbog nas
i tvrdim da vredi stradati,
stajati, padati, ustati, otići
sve nazvati tugom pa hrabro se podići,
šta smo sve prošli da sebe ne podsećam
i ćutim o tome kako se osećam
Zemlja znana
Kad se spusti oblak tame,
pomrčina krije polja,
tama krade jutru dane,
jutrom gine nada nova
noć zaslepi orla sinjeg,
njegove su oči plačne
on je željan svoje zemlje,
traži svoga neba parče.
Čeka zoru ptica mučna,
pa da pođe putem svojim,
čekajuci sebe pita "ko li leti nebom ovim?!"
čeka ptica prvi zračak,
čeka odsjaj sunca svoga,
samu sebe opet pita "čija li je zemlja ova?!".
Zemlja znana pticu mami,
dok joj tama oči slepi,
ne sme poći do pre zore,
jer za svoja krila strepi
u daljini zvuk se čuje,
slavuj čudno pesmu peva,
pesma znana, glas joj tuđi
nije slavuj, nije ševa
Sviće jutro zora rudi,
ptica svoja krila širi
dok se diže u visine,
hladan vetar poljem piri
vetar hladan ptici poznat,
sećanje joj vraća davno,
"pa to beše moja zemlja"
Kosovo je Polje ravno.
Ovde orle sve je tvoje,
zemlja, vetar, nebo plavo
kliči orle od miline,
nek' dušmanu nije pravo,
ne daj nikom što je tvoje,
dušmani da vode staze,
prolij svoju krv za obraz,
nek' ti ponos ne pogaze
