[ Gde su nestale zamišljene boje?
]
26 Februar, 2013 15:32
[ Gde su nestale zamišljene boje?
]
25 Februar, 2013 23:03
Crkvena zvona...
Velike kazaljke i sat, najavljuju poslednji pozdrav,
početak i kraj, najavljuju moj odlazak.
Spuštene glave ožalošćeni skup ljudi
sivih nepoznatih lica,
hodajući odaju poslednju poštu
žrtvi večite borbe snova i činjenica.
Nebo se zatvara tmurno i sumorno
povorka ispraća deluje umorno,
poslednja vožnja do zadnjeg perona
tamo me čeka karta za dno,
živeo nisko a spuštam se niže
u srce zemlje dole pod tlo.
Ptica će crna pesmu da peva,
pesmu sa kojom napustiću sve,
ostaću dole gde sam i bio,
a sve će vam biti isto k'o pre.
Srce je jedno prestalo da kuca,
srce da kuca, ruka da piše,
dečak je jedan prestao da sanja,
čuće se samo šaputanje kiše.
Svevišnji plače, kiša se spušta,
uzima krunu i seda na presto,
dok čeka mene na nebeska vrata,
povorka stiže na svečano mesto.
Drhtavim glasom gavran mi peva,
ispraća mene suzom u pesmi,
ka zadnjoj stazi poći ću s pesmom,
kroz život sam puzao a sada ću leći.
Spavam i čujem jecaj i plač,
sklopljenim rukama ne drzim mač,
viteški nisam kroz život išao,
stazu do uspeha puzeći obišao.
Vidno se polje sužava moje,
spušta se oklop drvenog sna,
telo mi prekriva večita tama
u drvenom sakou nestajem i ja.
Poslednji vetar miluje kosu,
sećanja vraća na zalazak sunca,
moje je sunce izgubilo zrake
kad srce je moje prestalo da kuca
Zagrljaj zadnji konop mi pruža,
spuštam se ispod zemljinog tla,
četiri zida od zemlje i mraka
postaje moja odaja sad
Svečana povorka odaje počast,
grumen po grumen zemlja je teža,
grobnica moja ostaje vama
sa mojim telom jedina veza.
[ Gde su nestale zamišljene boje?
]
25 Februar, 2013 20:36
Htela je zagrljaj, nije ga bilo
Čudno bi doduše bilo, da se noći poput te završe na drugačiji način od onog na koji se zapravo završila. Sve je tako zvučalo jednostavno i lako, trebalo je samo izreći nekoliko reči. Istina, reči su imale neku svoju težinu, sve kao da je tada bilo protiv nas, tačnije protiv mene. Taj letnji pljusak, nije bio ni malo čudan, njene oči na letnjem pljusku izgledale su previše mirne, ili su se kišne kapi stopile u njenom prelepom licu. Njene oči spomenuh, ne mogu a da ne pomenem senzaciju ta dva bisera u kojima sam toliko puta pronašao sebe. Ja nisam bio tada, neko ko bi njenu patnju umeo da oseti, niti neko ko bi njene suze ozbiljno shvatio, u tim očima pronađoh ja sebe, ali nisam umeo da se tu i zadržim:
Ceo svet, tada kao da je bio na mojim dlanovima. Njen svet, koji sam ja bacio iz ruku. Nije bilo reči, njene drhtave usne kao da nisu bile u stanju da bilo šta izgovore, nije bilo ni potrebe. Sve sam shvatio u trenutku kada je stisak njene ruke počeo da slabi... Njeno telo, ruke, oči, sakrivale su u sebi želju da je trgnem iz ružnog sna. Nije govorila a znam, htela je zagrljaj, topao zagrljaj za kraj.
[ O tome toliko
]
25 Februar, 2013 15:16
Pisac je slobodan, dok slobodno piše.
Pričati, ili pisati o tome šta je i koliko ispravno ili pogrešno, bilo bi nezahvalno ako osoba koja se time bavi zapravo nije kompetentna da o tome govori, niti se time bavi. Zvuči komplikovano, zamršeno, nepovezano i mozda pomalo neshvatljivo. Zapitajmo se za početak, šta predstavljaju pomenuti izrazi? Nekoliko reči koje bi trebale da objasne značenje prethodne rečenice ili reči u njoj?! Teoretski da, ali praktično to su reči koje će vas verovatno dodatno zadržati, a da vam pritom ne daju apsolutno nikakvo potrebno objašnjenje, a to nije ono što želimo. Izrazi "ispravno" i "pogrešno" su izrazi koje ja u ovom slučaju ne mogu iskoristiti, jer mi njihova definicija još uvek nije u potpunosti poznata. Poenta svakog teksta jeste, da se on razume, da se iz njega izvuče neka pouka, neka poruka, na kraju krajeva opet neka poenta cele priče autora. Ta poenta bi mogla biti baš ta suština koju autor pokušava da naglasi.
Pisac gleda očima sličnim milijarde drugih očiju, oseti dušom očima neuočljivom (baš kao i svaka druga duša), on razmišlja glavom, naizgled istom kao kod svakog drugog ljudskog bića. On svojim očima vidi stvari koje mnogi drugi ne mogu ni zamisliti svojom glavom, dok u njegovoj žive skupocene ideje koje se nikada neće prodati. Njegova duša nije kao druge, ona se može videti okom, zaviri u njegovo delo i čitaćeš njegovu dušu. Autor ne mora zvanično i javno postati "pisac" da bi pisao, piše o stvarima onako kako ih on oseti i vidi, izražava se tako da kroz par reči dosegne suštinu a kad želi ume da zbuni i najobrazovanijeg, dakle pisac je.
Recimo da postoji zakon koji će piscu (čoveku koji piše šta oseti i vidi) napraviti listu zabranjenih reči. Reči koje će se svesti pod "neadekvatne", odnosno reči koje nisu pravilno odabrane za oblik pisanja kakvom se pisac okrenuo. U tom slučaju iz njega se izvlači njegova specifičnost i njegovo lično viđenje stvari. Pravi pisac (izraz "pravi" i dalje je relevantna stvar i i veoma diskutabilan izraz pa ću je i ovog puta izbaciti iz rečenice), pisac je sam po sebi nepročitana knjiga, čiji je sadržaj dostupan svima i može lako doći u ruke čak i najgorih ovovremenskih nakaza i drugih... Ograničiti pisca, oduzeti mu pravo na izražavanje (jer to jeste to), bilo bi isto što i njegovom delu birati čitaoca.
Pisac je slobodan, dok slobodno piše, živi dok ima o čemu, postoji dok čitaju njegova dela, ona su večna al' vremenom blede.
