"Gde sam?"
Kao čovek sa poternice ne očekujem pitanja tipa "kako si", ili pak "kako ti je". Znam da me niko neće pitati kako živim, i da li u krajnjoj liniji uopšte živim. Bilo kako bilo, sve se naravno svodi na pitanje "gde je?", odnosno gde se ja to nalazim?
Nalazim ili krijem, živim ili trunem, u svom miru ili njihovim kletvama?! Nisu poštenje, mir i sloboda sada reči iz mog rečnika. Moja su dužnost i obaveza da se klonim istih reči, njihovog pomena i njihove primene. Moje je da se sklonim od ljudi dostojnih poštenja i časti. Moje je da žalim što nisam ponovo dete, da se straha koji osećam ne stidim i ne grozim. Bojim se, i nisu mi godine neka uteha, strah me je stati pred ruku pravde, samo stati a kamoli podići pogled više svojih cipela. Nije me strah porote ni sudije, strah me je braće i sestara, stričeva i ujaka. Stidim se oca, i plašim majke njihove, i toga što ona više nema za kime da strahuje. Moja je krivica, priznajem.
Neću govoriti o sebi, neću se žaliti, tražiti razumevanje, ni moliti oprost. Vaše je pravo da ne znate kako sam, vaša je dužnost da ne brinete ni kako mi je. Sebi dajem za pravo da nasuprot svemu bez časti i obraza ostanem gde jesam. Do trena kad naličje nakaze u gomili čestitih lica ne počne da se nazire.
