Gde su nestale zamišljene boje?!

Zažmuri, toliko puta sam čuo to od svih vas. Bili ste tu sa strane, da me gledate kako se gubim u blatu i lokvi krvi. Niko mi nije pružio ruku, ne, lakše je bilo reći mi samo "zažmuri". Pustili ste da mi sve ovo urade zlikovci, gori ste od njih. Niste vi bili posmatrači, skakali ste i urlali, uživali ste gledajući me kako se mučim, trepnuli niste... Naravno, meni ste govorili da zažmurim. Želeo sam da ne vidim, kakvi me to osuđuju, ne znam samo čime sam to zaslužio. Jesam li žmurio? Teško bi bilo gledati vas, kako grešni u nove grehove srljate. Nije se radilo o glavi, bar ne o mojoj tada, ona je svoje grehe okajala. Vas je takve, danas podle i zle pokušala dovesti na pravi put, mene je i dovela, verujte. Glava?! Nije mi više ni trebala, potrebnija je vama bila tada, no meni. Odrubili ste stablo koje vam je najviše plodova davalo, polako, shvatićete... Obezglavljen starac, ma mogli ste bolje znam. Starac bez glave, koliko to može koštati narod poput vas? Ne bi ni koštalo mnogo da njegova glava nije vodila i vas gologlave i slepe. Zatvorenih očiju, video sam vašu propast i sve sto vas čeka i sleduje bez mene. Zar toliko gneva, mržnje i žeđi za smrću možete da nosite u sebi, da mi u oči niste umeli pogledati. Da, žmurio sam, i tako slep kroz tamu videh šta vas to jadne čeka. Ja odlazim sad nazad, vratio sam se samo da kažem da vam sad ne umem pomoći, "Zažmuri" vikali ste, sada me molite za vas da opet, otvorim oči...

Gledao sam pomalo zanesen,

gledao u pravcu juga, 

naravno slučajno, bila je jesen

po šoru se vukla venčanica duga.

Pogled jedan, nije se smeo iskrasti

beo joj veo sakrivao lice,

suza u oku je morala blistati.

Varoš k'o varoš, od jednih do drugih,

bilo je priča,

praznih, ružnih, čudnih,

sve sam to znao, ma prosto im sve,

jer nije mi žao, ničeg do nje. 

Srećna si bila, to su kazivali,

drugom te spremali,

od mene te skrivali,

prokleti bili, za drugog te udali

njemu te daše,

meni te ukrali.

Podari mi pogled,

jedan još, nek se iskrade,

da upamtim večno,

lepotu u tebi,

i napišem jednom,

kraj naše balade...