Gde su nestale zamišljene boje?!

Ma hajde, čuo sam to toliko puta, ne ponavljaj.

Znam, neće ih čitati i ne tiče me se zaista.

Ostavi me da sanjam, ne moraš ti baš sve da saznaš kad ne treba.

Kasno mi daješ savete, sve sam stavio na nju.

Odigrao sam tako, zar je sad toliko bitno zbog čega?

Krevet? Ne treba mi, navikao sam da sanjarim u hodu.

Ma, kakvo bežanje te spopada, odmičem i ne tapkam u mestu.

Trudim se da uspem, ja vidim tu napredak.

Možda je tebi to ništa, ali ja se i za to najmanje zrno čvrsto hvatam.

Možda samo toliko imam.

Hej, umukni kad ti kažem, stvarno me više ne zanimaš.

Sprečavaš me da radim jedino u čemu nešto vredim...

Šta ti znaš o trudu i radu, iznad svega, ti uopšte ni ne postojiš.

Ništa, baš ništa ti nikad nisi stvarno za mene uradio.

Pa to je moj život i delo, sve sam napisao i stvorio svojom sopstvenom zaslugom.

Pusti me, idi, ne bi trebao da se vraćaš ovamo.

Snaći ću se bez tebe, umem sam, prihvati to.

Nemoj, prestani nju da spominješ, nemaš ti veze sa njom.

Postoji, video sam je, i baš me briga kakvo je tvoje mišljenje. 

Ona je stvarna, ti si laž, znam te.

Ma trebao sam te ranije pustiti, takav si, sad ćeš sve lepo upropastiti.

Doći će obećala je, ne govori u njeno ime, nisi je upoznao ni video.

Baš se trudiš da me slomiš tvojom glupom istinom.

Evo, molim te da odeš, samo mi ona treba.

Ćuti o svemu, prešao si meru, tresem se.

Sve sam ti dozvolio, ali na nju ti nedam.

Zažto? Zašto mi braniš da sanjam, jedino tako stvarna je. 

Samo si trebao da lažeš da imam je, sve si uništio, kasno je.

Zatvori bar jednom te oči, zažmuri na prokletu istinu.

Idi sad, eto, još jednom si me porazio, valjda si sad žeđ ugasio.

Da, za mene si loš i najgori, ja sam te pročitao odmah.

Nisi mi pružio ništa do istine.

Hvala ti, baš si me lepo ubio i ponizio.

Ko si, da mi zabraniš da sanjam, i uzimaš te mrve ničega što imam? 

To prokletstvo što me izjeda, i jedino u čemu sam dobar.

Beše zora, ulični fenjeri još uvek su bacali žuto svetlo po trotoarima.Ustavši sa poda, tmurno jesenje jutro ga je probudilo, umornih očiju, tražio je nešto po sobi. Tažio je nešto mnogo važnije od gomile praznih listova kod kojih mu je pogled  (Dalje)