Oduvek sam verovao da postoje pogrešni trenutci da kažem, uradim, ili pak pomislim na neke stvari. Da saznam nešto, sagledam istinu onakvu kakva jeste i osetim iskonsku bol koja bi se pre ili kasnije morala oslikati u mojim očima. Znao sam da me neće poštedeti, da će doći trenutak kad se njen dolazak neće moći odložiti. Zato sada evo, pokušavam odglumiti spremnost i snagu, trudim se u sebi održati osmeh, ma koliko to beznačajno bilo podneću muški jer ne mogu je sprečiti. Valjda to tako ide, da dvoje traže teške reči koje bivaju pronađene baš kada ni najmanje nisu potrebne biti izrečene. Biramo, neretko pogrešno, reči tako teške i grube da pravi trenutak za njih ni ne postoji. Ne mogu to sad izbeći, jer vidim da sve se razbistrilo...
Tako bistre, čiste i nekako poletne. Te oči otkrivale su istinu, prozirno plave boje koje cakle dok gledaju u mene, zračile su energijom voljom i željom. Mala želja za srećom jedne posebne žene, koja hrli ka ljubavi nežnosti i ushićenosti. Prostranstvo beskrajno lepo ali i dalje ogromno, čuva to jedno mesto za jedinog čoveka kojeg će voleti, gledati, doživeti i osetiti kao pravu radost i sreću.Nije to tuga, već gorak neki osećaj što prodire tako duboko u samu srž, istina. Mazio sam je po kosi tako prelepu jedinstvenu, stvorenu za topao dom, ognjište i neki smiraj, za čuvara svih njenih tajni, za brižni dodir ruke što ume da je večno miluje. Stvorena za njega...
Tuga je tako jednostavno stanje, za ono što sam osećao tada, gledala je u mene, kroz mene, a želela je samo da vidi njega. Volela je, prelepo je bilo videti je tako zaljubljenu, dok mašta o njima. Blago se nasmešila, reči nije rekla, gledala je nekako radosna i vedra. Trepnula nije, sve je bilo na meni, za sve te godine sa njom trebao sam tada najlepšu stvar da učinim za nju, da joj poklonim ljubav. Ona je samo čekala da se okrenem i odem...
