Baš u vreme kada su svi oko mene težili ka nečemu, kada su svi oko mene stvarali nešto, u meni se rađao crv sumnje da će moja budućnost ostati samo pojam. Godine nisu bile na mojoj strani. Činilo mi se kao da je vreme premotano, i da je deo u kome shvatam ovu zavrzlamu zvanu život zapravo samo izgrebana traka koju ne može očitati... U godinama kada čovek ili stiče ili propada, sa željom da sebi i njoj pružim nešto više, nisam umeo pronaći pravi način za bilo kakav napredak. Ona, svojim bistrim i nevinim pogledom izgledala je kao da vapi za bilo kakvim rečima utehe za nju, za nas. Šta sam joj mogao reći? Siguran sam da je postojalo mnogo reči tada, kojih se ja ni u ludilu nisam mogao setiti.
Kako bih joj tada mogao objasniti sve, sve svoje strahove, sve nedostatke za koje se život pobrinuo da postoje? Sve one lepe stvari koje život može da pruži, sa mnom bi propustila, sav lukusz i raskoš za čim žude devojke njenih godina. Toliko toga život je meni uskratio, nemam snage da bilo šta ja uskratim njoj.
Kakav bi život mogao biti ratniku, koji i za najmanje mrve pobede mora proliti reke krvi i znoja? U meni nema ratničke krvi, ja ne vidim sebe u tom svetu, bar ne na jedan takav način. Kako to objasniti zaljubljenim očima koje u mene gledaju kao u savršenstvo? Kako a da ne ostavim njeno srce slomljeno i zgaženo...
Malo je reči, no bezbroj je misli, i što manje pričam više me tišti, što svesno gubim je. Nema tu izbora, niti drugog puta, tu sam da gubim, pišem i lutam.
